Kultura žrtve

Kakav li će ove godine megaperrformans tim povodom napraviti majke naprednjačke invnecije ostaje da vidimo, a mi sada prelazimo na stvar.

Ako se sećate davne kolumne u kojoj sam srpskom narodu i senatu pokušao da objasnim da nemati para nipošto ne znači biti siromašan i da siromahe pravi podleganje sirotinjskoj psihologiji i uživljavanje u ulogu siromaha, biće vam lakše da dokonate da isto to – podleganje psihologiji i uživljavanje u ulogu – važi i za fenomenologiju, teoriju i praksis žrtve.

U pozadini obeju pomenutih psihologija stoje dve stvari koje, da tako kažemo, cementiraju, pa i ovekovečuju siromaštvo i podnošenje žrtava, a to su – samosažaljenje i (pogrešna) računica. U slučaju siromaštva, to najčešće bude ličini problem siromaška koji nemaštinu zaista trpi na svojoj koži i (pogrešno) računa da će se neko – ko li, Bože – sažaliti na njegovo stanje, pa mu progledati kroz prste, nešto dati ili pokloniti, u slučaju, međutim, masovnog samosažaljenja nad sunarodnicima-žrtvama – kakvo je postalo deo našeg nacionalnog identiteta – ima podosta pokvarenjaštva, jer oni koji nariču nad žrtvama po pravilu nisu žrtve. Kako juče rekosmo – mrtva usta ne govore.

Kao i zatočnici siromaštva, poklonici kulta žrtve (pogrešno) računaju da im zbog tog žalosnog statusa – za koji i vodeće nacionalne narikače u suštini boli Crven Ban, jer se tu uvek radi o ličnom samosažaljenju utopljenom u kolektivno – sleduje međunarodna sućut, gledanje kroz prste i priveligeovan položaj, što, naravno – u svetu ovakvo guravom i pokvarenom kakav je već, uopšte nije slučaj. Dapaće.

Kad se jednom – kako to novindžije serbske vole da kažu – „pozicioniraš“ kao žrtva, kada se uživiš u ulogu, kad se pride (naopako) ponosiš statusom žrtve i od žrtvenosti napraviš ideologiju nacionane sabornosti, kada i nacionalna crkva narod proglasi „mnogostradalnim“, pa ako si još sklon da „osvećuješ“ žrtve, pritom praveći žrtve i od okolnih naroda, da li je, kad se sve to složi, realno očekivati da će tamo gde je stanje stvari takvo biti nekavih „pobeda“ (osim Novakovih) i nekakvog dobrobitija (osim lopovskog dobrobitija političkih i privrednih pseudoelita)?

Uspešni su (i berićetni) narodi, ali i pojedinci, koji se ne samosažaljevaju nego muški podnose na ovom svetu apsolutno neizbežna neizbežna stradanja i žrtve i – poučeni guravošću i pokvarenjaštvom ovog sveta – gledaju da spreče buduća zla, a ne da nariču nad i da se sveta za zla počinjena u prošlosti. To je gvozdeno pravilo i tu presedana nema. Baš me interesuje kako li će našu današnju kolumnu prokomentarisati vox populi, što će reći moja e-prijateljica Živčana.