Kur. Moj. Spasić

Elem, tamo negde, sredinom sedamdesetih, dok su se stanovi još uvek „delili“ i kapom i šakom, „sa vrha“ je došao befel da se novoizgrađena vekovna ognjišta ne dodeljuju samo rukovodiocima i visokoobrazovanim kadrovima nego da među novostanarima bude i poneki radni čovek. Naređenje – izvršenje. Zgrada sagrađena. Stanari se useljavaju. Na vrata se prikivaju pločice sa imenima srećnih dobitnika. Među zvučnim imenima i titulama – Prof. dr Mitić, Dipl. ing. Stević, Dr Matić, itd. – našla se (u potkrovlju) i pločica – Kur. Moj. Spasić. Udba, razumljivo, obaveštena. Izlazi na teren. I na terenu doznaje da se u stan u potkrovlju uselio kurir Mojsilo Spasić. Video čovek da to tako ide, pa i on zapandrčio svoju titulu, takoreći svoj CV.

Opet tamo negde, ovog puta krajem osamdesetih, u listu „Student“ objavljen je poduži tekst sa naslovima (odbranjenih) doktorskih disertacija koji je danima služio za uveseljavanje ondašnjeg cenjenog kafanskog publikuma. Davno je to bilo, zaborav je izbrisao sve, dovoljno će biti da kažem da je većina tih naslova bila sledećeg tipa – Ljubavni život žutih mrava na Homoljskim planinama i njegov uticaj na lučenje mravlje kiseline. Kao što iz priloženog vidimo, srpsko doktorstvo već vo vremja ono beše spalo na komično niske grane. Čast izuzecima. Koji – po pravilu – ne turaju ono „dr“ ispred imena.

Pogađate da iz potaje ciljam na novodoktora Neb. Stefanovića, koji je ovih dana optužen za plagijat. Sasvim očekivano, u akademskoj zajednici se podigla povelika furtutma i stvar bi i ostala u okvirima akademske zajednice da u odbranu Stafanovićevog doktorata nije stao Overlord lično. Ništa mu to, dražajši publikume, nije trebalo. Unutarstranačka solidarnost jeste lepa stvar, ali setimo se da je Platon rekao da mu je Stefanović drag, ali da mu je draža istina. Da sam počem na Overlordovom mestu, ja bih se mudro držao po strani i tako izbegao skok u sopstvena usta koja su – ne tako davno – izgovorila istorijsku rečenicu da „niko iz njegove stranke neće biti izuzet od odgovornosti“. Toliko na temu (pseudo)doktorata. Sada prelazimo na kafansku političku filozofiju. Politička moć stečena na legalnim izborima nije, što no se kaže, trajno materijalno dobro, a još manje nekretnina. Da bi iz te moći proizišla neka društvena korist, ta moć treba da zadovolji nekoliko uslova. Uslov prvi: politička moć treba da samu sebe shvati ozbiljno, da bi je – posledično – i sirotinja raja tako shvatila. Uslov drugi: politička stranka kojoj je dopala velika moć treba samu sebe da ustroji onako kako namerava da ustroji državu. Ako Vožd moćne političke stranke toleriše – ili čak brani – brljotine svojih pulena, za očekivati je da će biti još tolerantniji prema brljotinama u široj društvenoj zajednici. Eh, kad se setim da se nekad glava gubila zbog kašike kajmaka.