Marinko, narod najstariji

Mračna budućnost! Koju, eto, nisam najtačnije predvideo. Očekivao sam da razgovor u Statusu „obradi“ Antonić. On je naučno utemeljeniji. U svakom njegovom tekstu bude onoliko fusnota; garant bi ih bilo i Marinkovim tekstualnim barama, ama sve nešto podozrevam da autor još nije savladao opciju „insert reference“. I to će vremenom na polzu srpstva savladati. I onda će sve biti lakše.

Marinko je zdravo ljut što ja odričem mogućnost postojanja nekakvog kolektivnog identiteta, iako nikada nisam dovodio u pitanje postojanje kolektiva, naroda i nacija. Marinko, međutim, pored mnogih ostalih stvari, ne zna neke osnovne. Srbi, fakat postoje, i ja sam ti takav jedan, ali je od srpstva pretežnija pripadnost vrsti homo sapiens. Ta vrsta je vremenom razvila jedan sistem vrednosti koji bi trebalo da važi za sve. Nažalost, često ne važi – ali to nije slabost sistema nego vrste.

Marinko i njemu slični smatraju da su Srbi vrsta za sebe. Ekskluzivci. Narod najstariji. I pročaja. I onda se pozivaju na identitetske stavke: pravoslavlje, ćirilicu, šajkaču i svadbarski kupus. Ček da vidimo. Identitet je valjda nešto apsolutno lično, nešto što se ne može deliti, nešto što osim vlasnika identiteta niko drugi nema. A mi, da vidiš, pravoslavlje delimo sa mnogim narodima, ćirilicu ne samo sa Slovenima nego i sa Mongolima, a šajkača je, Marinko, sunce ti krvavo, francuska stvar. Seljaci svojevremeno kopirali vojnu uniformu, a naša ondašnja vojska bila pod uticajem Sen Sira, otuda i bridž pantalone. I podnarednički mentalitet.

Čiji je Marinko istaknuti predstavnik. Koji smatra da ćemo identitet steći tako što ćemo se izolovati od vrste homo sapiens. Što nam je, da vidiš, poprilično i pošlo za rukom. Nezgodno je samo što su našu identitetsku ekskluzivnost iskoristili i unovčili ljudi bez identiteta i bez ljudskosti. Pa smo se našli u nebranom grožđu. Pa nam zato kriva i ala i vrana. Ali srećom, tu je Marinko V. da rečemo – narod najstariji.