Sećate li se, cenjeni publikume, kako je naš Gospodar toržestveno govorio o ulasku u EU isključivo sa „našim identitetom“. Meni se sve nešto činilo da Jego Sijatelstvo zapravo govori o našem mentalitetu, ali da je tu političar iz pragmatičnih razloga potisnuo psihologa. Zna dobro Gospodar da je sklonost visokopranim ispraznostima jedna od ključnih odlika „našeg identiteta“ i da, bar u teoriji, donosi predizborne poene. A da li je bio u pravu, živi bili pa videli za koji mesec.
Evropska unija, naročito Nemačka, nije imala razumevanja za finese našeg mentaliteta – budući da ne idem na izbore, mogu to nazvati pravim imenom – i uskratila nam je kandidaturu, što je u vladajućoj koaliciji izazvalo konsternaciju, a u bajagi patriotskoj opoziciji erupciju oduševljenja. Po ko zna koji put se pokazalo da se doslednost u tupoumnosti i te kako isplati. Propast kandidature dalo je Pegazova krila Čitluk Sahibiji i njegovim kmetovima koji zagovaraju srpsku samodovoljnost, samodržavnost, samoneutralnost i bla, bla, bla.
Tu je na scenu momentalno stupio naš identitet, pardon, mentalitet. Sa Visoke Porte na Andrićevom vencu otposlana je sitna knjiga, takoreći ferman urednicima novinčina, sa detaljnim uputstvima kako pisati o (privremenoj) propasti kandidature. Šta je u fermanu pisalo, ne znam (pitajte Panovića), ali na osnovu zaokreta u mnogim uređivačkim politikama, može se to delimično naslutiti. Odmah su nas novinčine podsetile na tradicionalno nemačko antisrpstvo i antičekćistvo, odmah su usledile reportaže o bugarskorumunskom siromaštvu, a izgled evra se, kod onih koji ga nemaju niti će ga imati, srozao na niske grane. Bože me prosti, mediji su najednom počeli frapantno da liče na Koštunicu na takozvanom Mitingu na Kosovu. Kao i rečeni, mediji su doživeli isfolirani nervni slom.
Kakvu smo mi nepravdu počinili pred bogom i pred ljudima? Pa šta više hoće? Zar nismo uhapsili Janka i izručili Marka? Zar nismo prestali da ubijamo političke protivnike? Zar nismo učinili sve što se od nas zahtevalo, osim prekoračenja naših „crvenih linija“. Otišlo se tu i korak dalje. Prekoračila se jedna crvena linija, istina ne naša, ali ipak srazmerno važna. Gospodar je pribegao univerzalnom ovdašnjem opravdanju i izjavio da je „priznanje Kosova ipak bilo uslov za kandidaturu“. Neki ambasadori su to odlučno demantovali, što je za rezultat imalo veoma loš utisak. Donekle ublažen mnoštvom drugih loših utisaka. A naročito opštim utiskom da se ovde, istina, ne zna ni ko pije, ali se zna da svi plaćamo. I to veoma skupo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
