Kako stvari stoje, pukovniku se crno piše. Nije reč o onom Markesovom pukovniku već o Gadafiju. Bratu i Vođi libijske revolucije, liku koga ni Markesova mašta ne bi bila u stanju da izmisli. Elem, pukovnik je više od četrdeset godina vedrio i oblačio po Libiji, u čemu je poprilično nadmašio našega Maršala koji je sakupio svega trideset i pet godina vladarskog staža.
Kad bolje razmislim, bilo je određenih sličnosti, ali i žestokih razlika između dveju eminentnih ličnosti pokreta nesvrstanih. Prva koja upada u oči jeste – oficirski rang. Za razliku od druga Starog koji je od feldvebela prekonoć postao maršal, Moamer Gadafi je uredno završio vojnu akademiju i – nakon pobede revolucije – zadovoljio se činom pukovnika. Koji mu je, pretpostavljam, sledovao.
Nema sumnje da je pukovnik počinio nebrojene pičvajze u Libiji, ali mu se dubokoumnost, originalnost i ekscentričnost ne mogu osporavati. Jer, pazite, politički sistem libijske Džamahirije i socijalističke samoupravne Jugoslavije uopšte nisu bili onoliko različiti koliko se može učiniti na prvi pogled. Pukovnik je, zapravo, otišao i korak dalje u fiktivnom prepuštanju vlasti narodu: u Libiji su svi formalno bili i poslanici i ambasadori i premijeri i ministri – raj jedan božiji na zemlji – ali pukovnik je ključeve od kase držao sakrivene u nekom džepiću ispod toge. A kasu je povremeno, kada zagusti, otvarao i pare delio libijskom narodu i senatu.
Slično je, doduše nešto evropejskije, radio i naš Maršal. Zbog toga je bilo sasvim logično da se između pukovnika i maršala rodi iskrena ljubav. Vojna saradnja, ekonomska saradnja i međusobno razumevanje nadživeli su počivši SFRJot. Jeste da je jedne zgode pukovnik napustio Samit nesvrstanih uzvikujući „zbogom, smešni skupe“, ali i to se nekako izgladilo. I Miloševićeve Jugoslavije su uspešno sarađivale s Gadafijem; Lilić, eksprezident, čak je sklopio i lično prijateljstvo.
A i nove, demokratske vlasti, nastavile su da druguju s pukovnikom. Naš gospodar je jednom prilikom bio jedini predsednik države prisutan na nekoj Gadafijevoj proslavi. A Gadafi je to znao da ceni. Za njim su u stopu išli Šule i Vu Kjer Em. I, bogme, dobro su vajdili. Gadafi nije priznao Kosovo, a voleo je i da kupuje neke proizvode naše „namenske industrije“. Mislim na onu čiji pogoni svako malo lete u vazduh. Sada, kada je u Libiji gadno zakuvalo, naše vlasti, ka i vazda, mudro ćute. Doduše, ni Amerika ni EU ne znaju šta da misle o svemu tome. Ali ovi naši baš – ni mukajet. Lanu li nešto u smislu demokratizacije, a Gadafi opstane – eto belaja. Podrže li ga, a Gadafi zglajza – eto još većeg belaja. Jer, s pukovnikom se nikad ne zna. Može sutra da se unapredi u maršala. I eto ti nove SFRJ na afričkom tlu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
