Na nebu ćuprija

Nešto mislim – ima tu logike. Šta je drugo bio Mehmed-paša, naše gore list, ako ne neka vrsta onovremenog otomanskog tajkuna. Priložen mrskom zavojevaču kao danak u krvi, on u Stambolu nije zaboravio besputnu rodnu grudu, nego je – iako ga sultan nije nagovarao – uložio velike pare u gradnju mosta. Eto dalekovidosti. Posle nekoliko stotina godina, most je poslužio kao inspiracija Ivi Andriću i dugoročno ulaganje se vratilo u vidu prve i jedine ex-yu Nobelove nagrade.

E, sad, postoje dve škole mišljenja koje različito tumače prezidentove apele na tajkuneriju. Da ne računamo opoziciju koja će to, takav joj je posao, sigurno definisati kao „politički pritisak“. Predstavnici prve škole smatraju da je Borisa za akciju nadahnuo Vladimir Putin. U vreme kada je u Rusiji bio ono što je Boris sada nama, Putin je takođe uočio da je nacionalno bogatstvo neravnomerno raspoređeno, pa je pozvao one koji su Rusima bili ono što su Mišković & Co nama, zaključao vrata kabineta i skazal: „Davaj djengi!“ Da bi izdejstvovali ponovno otključavanje kabineta, jedan tajkun je morao da potpiše određeni dokument, a svoju grabežljivu prirodu je pokazao pokušavajući da ruskom prezidentu mazne penkalo. Što je dobro utrenirani nekadašnji kagebejčik sasekao u korenu. Da ne dužimo, šira je ruska zajednica videla i te kakve vajde od Putinove akcije, a ni tajkuni nisu ostali dibidus bez para. Da se, međutim, Putin ograničio na pozive na tajkunsku savest, teško da bi iskamčio i rublju, a lako bi mu se moglo dogoditi da ostane i bez zlatne pisaljke. On je, kao čovek posebnog kova, postupio drugačije. Nepoznato je o čemu su razgovarali ruski prezident i tajkuni. Ali sigurno nije bilo mnogo političke korektnosti. Sledstveno, smatraju zagovornici ove škole mišljenja, Boris bi morao da tajkune pozove na Andrićev venac. I da zaključa vrata. Što se, opšte je mišljenje, neće dogoditi.

Druga, romantičnija škola, drži da je prezident nadahnut Robinom Hudom. To je onaj delija iz Šervudske šume koji je dugo i uspešno oduzimao blago bogatima i poklanjao ga sirotanima. Samo, ni Robin nije posezao za moralnim imperativima. Jeste da je bio romantičniji, ali je u akcijama prikupljanja „dobrovoljne“ pomoći bio direktniji i grublji od Vladimira Putina. Lakše mu je, u neku ruku, bilo. Nije bilo međunarodne zajednice, Helsinki voča i drugih humanitarnih organizacija, noćnih mora ljudi od akcije. Robin je radio po kratkom postupku. Postavi zasedu. Otme pare. Ako se orobljeni tajkuni uskurobecaju, ostanu i bez para i bez glave. Posle toga – praznik za sirotinju raju. Robinhudovski scenario je, nažalost, još neverovatniji od putinovskog. Ne ide, brate, da predsednik, uz to i duševan čovek, presreće bogatune i da sa strelom, pardon sa pištoljem, iznuđuje potpise. Obe se škole mišljenja, uprkos vidnim razlikama, u jednom slažu. Da bi se od tajkuna iskamčila neka kinta ili – daj bože – ćuprija, Boris bi morao da pribegne jednom od dva opisana metoda. Drugačije nikako neće ići. Tvrd vam stojim. Tim pre što Borisova vlada radi antirobinhudovski: uzima sirotinji i daje bogatašima. Pa tako, ćuprije neće biti. Ostadoše pisci bez inspiracije. A srpska književnost bez druge Nobelove nagrade.