Nekritična javnost

Kao i krle22, taj stav je polovično u pravu, ali to nije politička procena, još manje stav, to je fatalizam. Naravno da se ništa ne može uraditi ako se 1. ništa ne radi i 2. ako se – kad se nešto počne traljavo i raditi – to radi na pogrešan način, a naročito kad se radi po receptu onog podnarednika vaginofila.

Evo spiska zlih kobi Srbije, onih najkobnijih, ima ih još tušta i tma, 1. sklonost prečicama, 2. navika da se prvo triput put seče, potom jednom meri i 3. lažno predstavljanje, lenjost, nasilništvo/kukavičluk, prenemaganje, samoviktimizacija i masno laganje. Ako vam izgleda da sam u tačku 3. natrpao previše nespojivih stavki, to je zato što smesa svega nabrojanog čini tačku 3.

Gorepomenute zle kobi zajedničke su i srpskim vlastima i srpskim opozicijama (svih vremena i boja), eto, uzgred, objašnjenja zašto su u Srbiji učestane smene društvenih uređenja i režima po pravilu presipanje šupljeg u prazno i sjahivanje Murte da bi uzjahao Kurta. Nema, naime, alternative, nema nikakvog otklona od tumaranja između imbecilnih ekstrema „mi možemo i ono što ne možemo“ i „mi ne možemo ni ono što možemo“. Uz srpsku posebnost da i ono što ne možemo – pa i ono što je nemoguće – pokušavamo ostvariti silom.

Napravimo srpski presedan, krenimo redom. Glavni adut protestnog menadžmenta, to jest Trija Fantastikus – nezadovoljno građanstvo – uopšte nije toliko nezadovoljno koliko to predstavlja i koliko ga Trio huška da se predstavlja. Razloga za nezadovoljstvo naravno da ima – ima ih svugde – ali (utuvite ovo ako možete) Vučićev režim ne radi ama baš ništa što nije radio, recimo JexS-ov, samo što sve to radi ogoljeno, bez zaslađivača i rukavica.

Neprocenjivi značaj vladavine Aleksandra Vučića je u tome što je (a da mu to, pretpostavljam, nije bila namera) razotkrio modus operandi svih srpski vlasti od kneza-Autoputa naovamo i – istovremeno – jad i bedu svih srpskih opozicija (sa delimičnim izuzetkom one iz devedesetih) čija je jedina suvisla ideja što munjevitiji povratak na vlast.

Sledstveno napred rečenom, vladavinu Vrhovnog Bića valjalo bi shvatiti kao gorki lek, a ne kao Božiju kaznu, mada on jeste (pravedna) kazna za elebake i tutumrake koje su umesto da jačaju institucije i vladavinu zakona dvanaest godina stvarali svoje lične poslovne imperije ili – ima tu raznih afiniteta – luna parkove i kupleraje.

Pošteno govoreći, seirim nad fijaskom Trija Fantastikus, mada čuvam empatiju za učesnike protestnih procesija u njihovoj organizaciji. Većini od njih pre ili kasnije će doći iz dupeta u glavu da su džaba krečili pokušavajući da Trio reinstaliraju na vlast da bi opet radili isto ono što je na vlast dovelo Onoga protiv koga protestuju. Možda će im čak iz dupeta u glavu doći i da je bolje da postanu kritična javnost, a ne „kritična masa“.