Nervna slomljenost 1Foto: Stanislav Milojković

Kao što vino s protokom vremena dobija na bukeu i viskoznosti, JexS postaje sve bolji državnik, jedina je nevolja što državna mistrija i malter odavno nisu u njegovim rukama.

On sam – čuh onomad u Pressingu – tvrdi da nikada nisu ni bili.

U tome je, kao i njegov ex-ahbab i koleški asesor, krle22, polovično u pravu. U stvari – dvotrećinski u pravu.

Dok je funkciju premijera obnašao njegov kohabitant, Referendumski Lopov, Tadićev uticaj na srpsku istoriju i život bio je limitiran i tu mu se ništa ne može zameriti – tu ni veći hadžija ne bi imao šanse – jer je RL „bojni otrov bez ukusa i mirisa koji se ne može detektovati dok ne detonira“. (Ime i prezime autora citata poznati redakciji.)

Ako je JexS nekada i imao reformističke ideje, ako je ponekad i pomišljao da siđe sa glibave seoske staze na koju ga je zaveo Ćosić i da DS vrati na put koji je trasirao Đinđić, mora da mu je u besanim noćima padalo na pamet da bi lako mogao doći u situaciju da čuje kako mu onaj Slavko iz stripa (prekasno) dovikuje – „Bota, pazi, metak.“ Nije to, uopšte, bila neosnovana bojazan.

Posle kolektivnog nervnog sloma na čelu sa RL-om – upriličenog povodom proglašenja nezavisnosti lažne države – i malter i mistrija i nož i pogača su našli u JexS-ovim rukama.

Pokazalo se, međutim, da je – iako je vandalsku paljevinu Beograda i „narodni odisaj“ pregrmeo u Rumuniji – i JexS bio nervno slomljen.

Umesto da krene da skuplja rasuto, da razdvaja stvari koje treba da stoje odvojeno (a koje su spojene) i da spaja stvari koje su razdvojene, a treba da stoje zajedno, JexS se odao identitetluku, folkloru, nacionalizmu s ljudskim likom i ostalim tricama i kučinama koje bi ga, da 2012. nije zglajzao, odvele pravo u kozojepstvo.

Istini za volju treba reći da – sve i da je hteo (u šta čisto sumnjam) – nije ni imao s kim krenuti u procese iskorenjivanja divljaštva, akulturacije i institucionalizacije.

JexS-ovi „ešeloni“, bulumenta velikih, malih i srednjih vezira – čast vrlo retkim izuzecima – od Vučićevih se se razlikovali samo po odsustvu krvoločnosti i odmerenosti javnih nastupa.

Da su se JexS i ešeloni suštinski razlikovali, da nisu utulili poslednje ostatke petooktobarske energije, DS ne bi postala omražena i u sopstvenom biračkom telu, koje takođe nije bilo bez putera na (i mozga u) glavi, jer je u brzini na zlo, hitrini na grabež i filozofiji čobančeta koje se naljutilo na selo, pomislili da će „kazniti“ JexS-a tako što će na vlast dovesti SNS, a da će Vučić to znati da ceni.

Šta su tražili – to su dobili, doduše s obrnutim predznakom od očekivanog, ali, jbg, nije li Kolakovski davno rekao da biti u zabludi u politici nije nikakav izgovor.

Srbija je od tada u poodmakloj fazi involucije.

Veliko je pitanje da li će – i kada – dobiti još jednu šansu.

Ako je dobije, ako se pojavi još jedan Đinđić, pojaviće se i još jedan Referendumski Lopov.

Ovoga puta budući Đinđić treba da povuče prvi.