Nova era je počela kao i sve prethodne srpske ere – toržestveno, patetično, gromopucatelno, ali se sve relativno – a možda i u roku – brzo završilo nategnutom i razvučenom problematikom vladine rekonstrukcije. Kad smo već kod rekonstrukcije – za koju bih ja radije upotrebio reč prekompozicija, zato što se tu ipak radi o ljudima, a ne o građevinama – moraćete da se suočite sa još jednim ponavljanjem moje malenkosti: Nisu vladin problem ministri (iako i oni mogu biti problematični) već tradicionalno odsustvo bilo kakve suvisle politike. Vučić, fakat, jeste odustajanjem od granice Karlobag – Ogulni – Virovitica i okretanjem Evropi napravio kopernikanski obrt. Ali je tu i zastao. Jeste, takođe, poapsio neke tipove, ali oni već jedan po jedan izlaze iz mardelja. Sve je to, cenjeni publikume, tipično za srpsku politiku svih boja i svih vremena. Odabere se neki kurs, pa se onda čeka da kurs sam od sebe završi posao. Izgubi se deo teritorije, pa se napiše ustav kojim se otcepljenje demantuje. Živo me interesuje da li je iko u Vladi (i oko Vlade) Srbije svestan činjenice da vreme prolazi i da je ireverzibilno? Sudeći po stanju stvari, rekao bih da takav svat ne postoji. Ovde se politika i dalje vodi kao da na raspolaganju imamo čitavu večnost.

U tom smislu, rekao bih da je Vučić krenuo Tadićevim stopama. Namakao je veliku popularnost, koncentrisao ogromnu moć u svojim rukama, ali ne zna, izgleda, šta sa njom da uradi, a sve i da zna, ne bi imao s kim jer je, kao i Tadić, pun stranačkih obzira, pa je neke važne poslove, naročito u kulturi, prepustio diletantima i tutumracima. Sada će Vučić polako tu popularnost troškariti narednih – procenjujem – sedam do osam godina, a posle ga čeka sudbina prethodnog velemoćnika – poluanonimnost, osipanje članstva stranke i – verovatno – povratak na gorepomenutu granicu. Očigledno je da u ovdašnjem političkom sistemu postoji sistemska greška koja se provlači kroz sva naša mnogobrojna društvena uređenja. Ta greška je, cenjeni publikume, nasledna spremnost ovog društva da se sva moć preda u ruke jednog čoveka. To sa jedne strane olakšava stvari, ali ih sa druge komplikuje. Jer ako je samo jedan moćan, svi drugi su po prirodi stvari nemoćni. Osim toga, ma koliko gospodar srpske realnosti bio čovek posebnog kova, ipak je samo čovek koji ima svoje loše dane, svoje uspone i padove, što lokalnu realnost dovodi u nezgodnu situaciju da zavisi od moćnikovog raspoloženja ili zdravstvenog stanja. O svemu ovome ne treba da razmišlja realnost nego aktuelni gospodar.