Sestra Andrić je bila opsednuta piscem Andrićem. Izgleda s pravom. Jer sam na osnovu onoga što mi je ispričala, shvatio da se sa Andrićem nije baš najbolje postupalo. Sve ću vam objasniti, rekla je sestra Andrić, samo da skuvam kafu. Brzo je skuvala kafu. Đoković i Jovanović, ti pseudopisci, rekla je sestra Andrić, sipajući kafu u kobaltne rumunske šolje, tako mi je rekao Andrić, bili su naumili da od Andrića iznude pristanak za osnivanju Andrićeve zadužbine i da posle – kada Andrić umre – odštampaju dve-tri jevtine knjižice, a da ostatak novca pronevere i spiskaju na gluposti.
I uspeli su u tome, uveliko se radi na osnivanju Andrićeve zadužbine, rekao je Andrić, tvrdi sestra Andrić. Dok su me ubeđivali, onako malaksao, zatražio sam čašu vode, rekao je Andrić, a Đoković je rekao prvo potpiši, pa ću ti dati vode, na šta se nadovezao Jovanović govoreći potpiši, pa ćemo ti možda dati i sok. I ja sam potpisao.
Nikada ne bih potpisao, govorio mi je Andrić, govorila je sestra Andrić, da nisam bio u bunilu. Zar mislite, draga gospođice Andrić, da sam toliko lud da bih pri čistoj svest stavio potpis na dokument o osnivanju moje Zadužbine, ja koji dobro znam kako u Srbiji prolaze zadužbine, ja koji živim u neposrednoj blizini zadužbine Save Igumanova koja odavno ne služi svojoj nameni, koja je pala u šake najobičnijih propalica i na kraju se pretvorila u trećerazredni kupleraj?
Neka se, da izvinete, propalice jebu na drugim mestima, a ne u mojoj zadužbini, reko je Ivo Andrić, ali je to rekao, rekla je sestra Andrić, u bunilu, u koje je povremeno zapadao, inače nikada Andrić tako nešto ne bi rekao. Danima bih, rekla je sestra Andrić, mogla da vam pričam o nezamislivim podlostima koje je Veliki gospodin stoički pretrpeo.
Meni to zvuči kao zavera, rekao sam, bolje reći kukuriknuo pre svitanja, nehotice anticipirajući lavinu teorija zavere koja će se kroz nekoliko godina sručiti na Srbiju. Naravno da je zavera, rekla je sestra Andrić. Da nije bilo zavere, Ivo Andrić bi i dan-danas bio živ i možda bi stigao da napiše još neko delo neprolazne vrednosti. Ivo Andrić je rekao, rekla je sestra Andrić, da se razboleo dvadeset osmog novembra, nipošto petog decembra, kako glasi zvanična verzija.
Od dvadeset osmog novembra 1974, Andrić je sa teškim zapaljenjem pluća i komplikacijama na unutrašnjim organima ležao kod kuće, primajući kao jedinu terapiju Bajerove aspirine i vitamin C. A sve to samo zbog toga što se upravnici beogradskih klinika danima nisu mogli dogovoriti kojoj će bolnici pripasti čast da u njoj boluje i umre Ivo Andrić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
