Očešljajte se, generali

 Ali, s vremena na vreme (dokolica pusta) uzmem onu prokletu daljinsku spravu i kao gledam šta ima novo i šta nam se događa. Slučaj udesi da mi oko zapadne za emisiju Olivere Kovačević posvećenu temi – profesionalizacija vojske, da ili ne, tako nešto, nek prosti Olivera, nisam se na početku uključio, promakoše mi detalji. A da imadoh pameti – promakla bi mi i cela emisija. No, šta da se radi, zainteresovah se, nemadoh pametnija posla, pa ajde da vidim šta će biti. Jer kad Kovačevićka nešto stavi pod nepristrasnost svoje novinarska lupe, stvar je rešena, docnijih nepravilnosti najčešće ne bude. Lično smatram da bi narečena poslenica javne reči najbolje postupila kad goste u emisiju uopšte ne bi ni zvala. Ima žena mišljenje o svemu. Svašta zna. Šta će joj tu gosti. Racionalnije je da nam saopšti šta ima, kraće traje, a Tijanić onda može da uključi prenos skupštinske rasprave.

Elem, na panel diskusiju o vrlo važnom pitanju kakvo je profesionalizacija ili neprofesionalizacija vojske, Kovačevićka pozvala jednog kapetana li pukovnika li, pojma nemam, ne razaznajem ove nove demokratske činove; kod Tita sam služio vojsku, SFRJotu dao zakletvu, a nisam više usled omatorelosti ni vojni obveznik, pa što da lupam glavu. Ima logike, vojno lice je. Računam: zna posao. Sledeći gost – Miroslav Lazanski. Čovek godinama piše o vojskama, poznaje materiju, poziv na svom mestu. Treći gost – neki nepoznat mi momak, po čvoru na mašni reklo bi se političar. Kompetencija već opada. Četvrti uglednik na panelu – Radoš Bajić, reditelj, glumac, čovek čije setove obilazi prezident lično. Sve je to zasad u redu. Nego, poče da me kopka pitanje: šta li to Bajić, u neku ruku kolega, umetnik, ima da kaže o problemu profesionalizacije Vojske Srbije.

Kad, ispostavi se da i te kako ima šta da kaže. I kapetan (pukovnik?) i Lazanski i onaj momak s teškom mukom dolažahu do reči. A i Olivera, stara medijska kuka, provalila šta će direktoru i prezidentu biti milo da čuju, pa navalila na Radoša ko ala na berićet. A Radoš, strateg, udario u tanke žice. Pa, kako bre, da se profesionalizuje vojska, pa zna se da momci koji vojsku ne služe ne mogu da se ožene i – uopšte – na takve se popreko gleda. Pa gde je vlastima pamet da ukidaju opštu vojnu obavezu kad znaju da je to tradicija? Tako to lepo i uverljivo opriča i predstavi Radoš da mi dođe da podstarost ponovo odem u vojsku. I umal ne odoh. Ne lezi vraže, Oliverica tresnu pred Radoša krucijalno pitanje: „Smatrate li vi, Bajiću, da Srbija treba da ima veću vojsku?“ Ma kako da ne, poskoči Bajić, ovako mala vojska je sramota za Srbiju, mondijalistička ujdurna, treba to povećavati. A onda mi sinu – poveća li se vojska, povećaše se vojne donacije Radoševim serijama. A i ovako nisu male. Sad, što vojske na ovom svetu ne postoje zarad momačkih ženidbi, što veličinu vojski dikrira dubina državnog džepa, što tu ima tušta i tma muka i problema, što se u vojenim rabotama mnogo toga promenilo, šta se to nas pravovernika tiče. Još mi jedna stvar zapade za oko: autor sela koje gori dok se baba češlja, ne bi očešljan.