Oči i uši

Vo vremja ono, to je bio naporan posao i staramajka naše žandarmerije, narodna milicija, morala se mnogo više oslanjati na takozvane „ljudske resurse“ nego na tehniku, o elektronici da i ne govorim. Svaka uglednija kafana imala je stalnog, da kažemo službenog gosta, prepoznatljivog po tom što po ceo dan čita novine, a kada se već za vreme okupacije nisu ustezali da Gestapo zasipaju dojavama, možete misliti sa koliko su većim elanom naši „klasno svesni građani“ hrlili „tamo gde treba“, da odrukaju šefa, komšiju, pa – što da ne – i brata. Sa Đilasom, Milovanom, ne Draganom, išlo je nešto lakše. Imao je telefon. Postave mu bubicu i – pričaj Đido.

Pa zar nije svemoćni Aleksandar Ranković zglajzao zbog klimave, nikada dokazane sumnje da je prisluškivao druga Starog? Ta neravnopravnost je, na sreću (?), stvar davne prošlosti. U našoj demokratskoj, suverenoj Srbiji, svi imaju pravo da prisluškuju i da budu prisluškivani i, da vam kažem, mnogi to pravo koriste, čak i na svoju ruku, privatno. Evo, recimo, da bi pokazao koliko se odmakao u demokratizaciji prisluškivanja, naš MUP je odlučio da „ozvuči“ džumhurbaškana Nikolića i vožda borbe protiv korupcije Vučića. A sve smo to saznali ljubaznošću BIA, to jest ljubaznošću prisluškivanih koji nisu odoleli, a da blagu vest ne podele sa nama, graždanima serpskim.

I tako! U Kragujevcu se stvara paramilicija, a u Beogradu (nadajmo se) deo milicije uzeo na zub predsednika države i predsednika predsednikove partije. Sada se po beogradskoj čaršiji i mahalama (ranije od milja zvanim „salonima“) pronose pretpostavke, a da ko li je naredio prisluškivanje najviših državnih rukovodilaca. Predsednik Nikolić je na našem pravu da znamo sve izjavio da je to delo ljudi koji koriste funkcije da bi gospodarile životima i smrću, da to tako više ne može, da se to mora istražiti, jer da se tako u Srbiji ne može živeti. Šta da vam kažem? Iz njegovih usta u Božije uši.