Ima još razloga zbog kojih sam voleo „Zenicu bluz“. Isto kao onaj veselnik što se nije vratio sa Bara, zvao se i jedan dragi lik iz moje mladosti (pa bogme i srednjih godina), u srednjem Podrinju vaktile poznat kao TAXN PLAŽA AKIJA, za tačnost transkripcije ne garantujem. Tako je to u pograničnim regijama. Mi s ove strane Drine malo ijekavski, oni s one strane malo ekavski, pomešaju se tu latinica i ćirilica, ali stvar je nekako funkcionisala. A kako je funkcionisala, to ću vam, pre nego što pređem na stvar, sad opričati.
Kao što su vispreniji među vama verovatno dokonali, Akija je bio čamdžija (ko onaj Andrićev Jamak) na plaži kod brane HE Perućac. Posao mu, da kažemo, nije baš cvetao, ali se Akija zbog toga uopšte nije uzrujavao. Leškari Akija u čamcu, pijucka pivo, povremeno navata nekog turistu željnog da pređe u Bosnu, dan pre ili kasnije prođe – i Bog te veselio. Čisto da nam dupe vidi puta, a malo i iz kenjčiluka, moji drugari i moja malenkost bejasmo uobičajili da s vremena na vreme angažujemo Akiju da nas preveze do bircuza, preko puta, u Bosni. Nema je više. I šta? Ništa! Sedimo s one druge strane i radimo isti ono što smo radili i s ove – pijuckamo pivo i, da ne dužim, našoj sreći ne bi bilo kraja da nije večitog, ljudskog usuda – finansija. Potrošimo ono što smo imali, potroši Akija ono što smo mu platili za prevoz, a fali nam za još po dva-tri piva. Da bude „taman“. Oće l' neko naići (suvozemnim putem) da uzajmimo neku kintu, neće, nema žive duše, šta da se radi?
I tu Akija dođe na genijalnu (ovo je bez ikakve ironije) ideju. Da ja vas prevezem u Srbiju – predloži Akija – pa da vi meni ponovo platite, pa da to popijemo. Plan smo polovično ostvarili. Akija nas vratio, pare smo neke našli, ali se nismo vraćali, čisto da uštedimo benzin. I da – i ne znajući šta radimo – uštedimo prostodušnost, jednostavnost, lakoću življenja, ne znam kako bih to više nazvao, izgubilo se to za sva vremena.
E, tu su lakoću življenja, prostodušnost, nezlobivost i proče, davne bosanske stvari, ovekovečili, svako na svoj način, dr Karajlić i njegov bivši basista Emir. (Sad će Kusto da zove Panovića i da pravi pitanje a što prvo Nele?). To, damice i gospodo, uopšte nije bilo lažni mit. Tako je bilo. Tvrd vam stojim. Odem, tako, u Sarajevo, s drugom da obiđemo trećeg druga „na službi u JNA“ s namerom da uveče vatamo hercegnovski autobus za Užice, pa ostanemo u Sarajevu pet dana. Niti smo u Sarajevu koga znali, niti smo nameravali da se zadržavamo, upoznali neku raju, raja kaže, aj, ba noći, pa sutra. I – šta da vam pričam. Ono, fakat, po Sarajevu nisam krećo. Možda bih i krećo, al izbi pičvajz. E pičvajz i priključenija su tema sutrašnjeg nastavka serijala o Hakijama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
