Pa dobro, zapitaćete se, zašto sam se ovoliko okomio na Bujketa kad svi – uključujući vrapce pod strehom zgrade u Takovskoj 10 – dobro znaju da Bujke – iako ih „na papiru“ ima – u praksisu nema nikakva ovlašćenja da javnost obaveštava objektivno i nepristrasno, nego to radi kako bubanj kaže, da se, nadalje, u toj stvari ništa ne bi promenilo sve da se Bujketu – pod pritiskom javnosti – odonud „gde treba da ostavka i da bi sve ostalo isto (a možda i gore) ako bi u Bujketovu fotelju zaselo neko „novo lice“, nazovimo ga – Vujke. Ili – što da ne – krle22.

Osokoljeni Bujketovim defetizmom, sigurni da im Bujke & RTS Co neće demolirati prostorije, opozicionari su se se – na čelu sa Triom Fantastikus – osilili i koliko sutradan opkolili Prezidencijalni Konak u kome je On Vrhovni šatro kulirao igrajući šah sa dr Stefanovićem. Znate šta je posle bilo. Šta će danas biti ne znamo. Sutra da ne pominjem. Nadajmo se da neće biti žrtava u ljudstvu i materijalu. Nije to, uostalom, tema naše današnje kolumne.

Naša tema su zakoni, naročito Zakon o informisanju i (ukoliko postoji) Javnom servisu. Nasilan upad u RTS jeste postupak suprotan zakonu, ali je isto tako izveštavanje RTS-a svakodnevno kršenje Zakona o informisanju i (ako postoji) Javnom servisu. Naš zadatak je da istražimo zašto je to tako, mada ne treba mnogo istraživati – tako je zato što u Srbiji zakoni (uključujući one o informisanju i Javnom servisu) služe da skupljaju prašinu po državnim vitrinama, dočim je na snazi – i to odvajkada – Zakon Pantelije Srećkovića, oca srpske istorije (i stvarnosti) koji je pao u (ne)zasluženi kolektivni zaborav, kako za koga.

Pantelija Srećković drži autorska prava na većinski paket lagarija, izmišljotina i bulažnjenja na osnovu kojih je sklepana srpska prošlost, a iz kojih je – hoćeš nećeš – izmigoljila srpska budućnost, ovakva kakva je danas. A evo kako se Pantelija obračunavao sa dindušmaninom, Ilarionom Ruvarcem, koji je džaba krečio podučavajući Srblje da se okanu halucinacija i da se drže činjenica.

LJudi, Srbi – jadao se Pantelija ondašnjim podpantelijama – ona propalica, Ilarion, povazdan rovi po bečkim arhivama i čim pronađe neki dokument u kome ne piše što piše u NAŠOJ slavnoj istoriji, on to, zamislite, OBJAVI, umesto da ga uništi ili prepravi u NAŠU KORIST.

Zvuči kao vic, kao izmišljotina, ali nije, Pantelijina jadikovka je istinita, zabeležena je tamo „gde treba“, samo je zaboravljena, kao i Pantelija. Ali Pantelijin zakon nije zaboravljen. Naprotiv. Svakim danom je sve više na snazi. To vam je, pa smočite.