Preneozbiljnost 1Foto: Stanislav Milojković

Onomad najavi odustajanje od jalovog i folirantskog građansko-profesorskog otpora i obznani osnivanje političke stranke (boja nebitna), pa se u intervjuu jučerašnjem NIN-u presaldumi i ponovo se vrati u mutnu Maricu revolucije koja teče.

Bakić je, očigledno, vrlo samouveren čovek, a novindžije – koji su po definiciji provokatori, mada ne nužno Udbini – takve najbolje vole. Ko bi, recimo, osim Jova, na nevino pitanje kako vidi budućnost političkog žvota u Srbiji kao iz puške odgovorio „jurićemo ih po ulicama, nema dileme“ – a na još nevinije pitanje kako vidi svoju političku budućnost rekao – „očekujem da budem na vlasti.“

Može li se nemati političku partiju ( i vrlo verovatno zauvek je nemati) a sebe videti na vlasti? O, da. U Srbiji se to može. Naročito u mašti i novinčinama. I Đilas je sebe video na vlasti bez stranke, pa je – nakon što je (laskam sebi pod mojim pritiskom) uvideo besmisao tog nauma – legao na rudu i sklepao partaju erdoganovskog imena.

Zanemarimo li ideološke, kakva je onda razlika između Bakića i Đilasa. Ogromna. Đilas, pre svega, ima para da ako mu se navije osnuje još trideset stranaka, Jovo nema ni 50 000 evra koliko je potrebno za registraciju. Bakić to smatra skandaloznim. Ja ne. Da se ja pitam, što reko onaj Andrićev junak, tu bih sumu podigao na 500 000 evra.

Razlog sam višekratno obrazložio. Ako nemaš para, nema šta da tražiš u politici. Tačka. Ali Bakić – kome je voda jeftine popularnosti izgleda prodrla do srednjeg uha – i dalje nešto traži u politici. Kao uostalom i Đilas. Samo sa obrnutim predznakom.

Kaže Jovo na jednom mestu, sa podosta patetike, da „nam je Vučić oteo republiku“, što je za jednog profesora političke sociologije nedopustiva, ne omaška, nego halucinacija, jer ovde nikakve republike nikada nije bilo, niti će je – imajući u vidu ko se sve pača u politiku – ikada biti.

Vučić je od Tadića oteo (mada sam ja skloniji pomisli da ju je dobio na tacni) kontrolu nad paketom kosovskih akcija, distribucijom iluzija, unosnim muljavinama i tradicionalnim marifetlucima. Republika bi tek trebalo da bude stvorena. I to iz ničega.

Đilas zna da je to (99,8%) nemoguća misija, pa gleda kako da se vrati na vlast i nastavi po starom, ali sa ljudskijim likom – što mu sve manje zameram – Bakić pak snatri da će kad se on deus ex machina uspnetra na vlast njegova rešenost i komična namrgođenost prekonoć rešiti stvar, popasiti, konfiskovati, oporezovati, itd, itd.

Izgleda da ne greše mnogo oni koji su Bakića uporedili sa Belim Preletačevićem, s tim što Beli sebe nije uzimao preozbiljno i što je bio svestan da tera šegu, za razliku od Bakića koji svoju preneozbiljnost uzima preozbiljno. Tema je zahtevna, a ja prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.