Pressing

To u praksi znači da rečeni dilberi ne vole da se previše piše o njihovim poslovima i danima, dočim su gorljivi pobornici takozvane transparentnosti kada se na naslovnim stranama po zlu pomenu njihovi ljuti protivnici. Da skratim: i srpska politika i srpski tabloidi su u suštini rasklimatani sistem šupljih spojenih sudova. Narodski rečeno: štapovi i kanapi.

Budući da je smenom vlasti u maju mesecu ove godine u Srbiji počelo još jedno novo istorijsko razdoblje, to nije moglo proći bez žestokih turbulencija u novinstvu. Pa ne možeš ti, druže uredniče, u predizbornoj kampanji osipati drvlje i kamenje na novoizabrane istorijske ličnosti, a posle, kada se velikani domognu cilja, očekivati da sve bude po starom. Ne mere, brate. Odnosno – može ako prekonoć promeniš ploču, tj. uređivačku politiku. Što bi mnogi drugovi urednici rado učinili, ali to u praksi ide malo teže jer se tu pitaju i takozvani vlasnici – ljudi koji puno ulažu u štampano đubre – kojima, pak, promena „diskursa“ možda ne odgovara.

Kada se goreopisano dogodi, a upravo se dogodilo, ne preostaje ništa drugo nego rat kao nastavak uređivačke politike drugim sredstvima. Aktuelni sukob je počeo naivno, gotovo esnafski, prepucavanjem oko tiraža i oko toga koliko je koja novinčina izvaćarila prethodnu vlast, da bi u drugoj fazi rat eskalirao do te mere da je Mišković obnarodovao da se odriče većinskog vlasništva nad Pressom i odlučio da potpiše jednostrano primirje. Koje je, kako vidimo, druga strana odbila da potpiše.

Poznavaoci prilika iz novindžijske branše, takoreći sve sam insajder, jednodušni su u oceni da nova vlast hoće da uspostavi kontrolu nad medijima, što je, po meni, rano otkriću rupe na saksiji. Tu aktuelna vlast nipošto nije izuzetak. Tako se to ovde radi od vremena Novina serpskih do današnjeg dana. Lako će se, dakle, nove vlasti izboriti sa otporom domaćih tabloida, ali šta raditi kada vlasništvo nekih novina, Blica recimo, nije u rukama domaćeg već stranog kapitala. E, tu se mora ići na mala vrata. Može se, recimo, opanjkati i vlasnicima ogaditi glavni urednik, pa posle, kada uredniku stigne katil ferman, progurati nekog mnogo manje glavnog i mnogo kooperativnijeg urednika. I vozi Miško! A ti Miškoviću koči.