Da bih o svemu tome doneo nepristrasan sud, pogledao sam na dnevniku B92 reportažu sa Merdara i Jarinja. I šta sam video? Isto što i vi ako ste gledali dnevnik. Nekoliko kontejnera, tri grupice sejmena (srpski, Euleksovi i kosovski) i ne tako mnogo automobila koji su se kretali – što bi rekao pesnik – i tamo i amo. Nije, dakle, bilo nikakvih barjaka, grbova, parola. Ceo me je prizor, pravo da vam kažem, podsetio na one rogobatne kontrolne punktove postavljene na granici Srbije i Crne Gore mnogo godina pre nego što se CG osamostalila. Tih godina sam svako malo išao u Crnu Goru i mogu vam reći da je ta – tada još uvek administrativna granica – bila teško smaranje. Naročito sa ove naše, srbijanske strane. Revnosne zaptije su legitimisale putnike namernike, znatiželjno zavirivale u gepeke i – uopšte – ponašali se veoma pogranično. Gde je tada bio veliki ustavotvorac, doktor Sahibija, da digne glas protiv pograničnosti? Eh, gde je bio? Gde i uvek. Garant u nekoj od svojih sigurnih kuća!

Ne lezi vraže! Povodom otvaranja „integrisanih prelaza“ na Kosovu, ustavotvorac se zdravo uskopistio i čak se po ovom kijametu mimo običaja pojavio u javnosti sa zahtevom da Ustavni sud preispita ustavnost jarinjskih kontejnera. Rekosmo: na tim prelazima nema nikakvih i ničijih državnih simbola. Dočim su policije (svih sorti) na tom mestu prisutne već blizu trinaest godina i već trinaest godina rade isto što i na novootvorenim „integrisanim prelazima“. Što će reći: legitimišu, trkeljišu gepeke i zagorčavaju ionako gorki život lokalnog stanovništva, koje se, bar ono srpsko, može tešiti činjenicom da je uz njih, doduše samo na rečima, ustavotvorac lično.

Nego, da ne dužim. Koliko sam iz reportaže mogao razabrati postavljanje protivustavnih kontejnera, jeste izvestan ustupak, ali samo policajcima koji su u dlaku isti posao do danas obavljali pod vedrim nebom, a da se to nije smatralo ni protivustavnim činom ni priznanjem. Šta nam je činiti? Kako šta? Staviti, brate, u preambulu i kontejnere.