Ravno do Kosova

Nešto kasnije naletim na neki intervju autora Ravne gore, Radoša Bajića, u kome mi je ne imenujući me, al se prepoznadoh, autor spočitnuo mrzovolju i tendencioznost. Čovek je tu bio u pravu. Ne može se na osnovu jedne epizode donositi sud o celoj seriji, pa sam se presaldumio i sad u onoj kafanici, sad pred popravljenim televizorom, odgledao još dve epizode. U međuvremenu se rasplamsala čitava debata o seriji. Šta da vam pričam, na pomolu je još jedna srpska podela. Jedni drže da Bajić navija za četnike, drugi misle da je isuviše idealizovao i upeglao partizane, treći, opet, zameraju da serija odstupa od večnih istorijskih istina. Jednom rečju čuda i pokore. Nema mi druge nego da i ja lanem neku.

I kakav mi je utisak nakon što sam odgledao dodatne dve epizode. Da budem iskren, isti. Gospon Krleža je vaktile između mnoštva ostalih zapisao i sledeći savet mladim piscima. Navodim ga po sećanju: Sve teme i svi načini pisanja su dobri, kaže gospon Krleža, pod uslovom da nisu dosadni. Držim da se to odnosi i na ostale umetnosti. Bajić očigledno nije poslušao Krležin savet. Najveći, naime, problem serije Ravna gora jeste ubistvena dosada. Dobro, de, ne može se od serije očekivati dinamika Matrixa, ali ga je Radoš baš odugovukao. Da se počem Drugi svetski rat odvijao tempom Ravne gore, čisto sumnjam da bi do dana današnjeg ruski tenkovi ušli u Beograd. Drugi veliki problem Ravne gore jeste opštepoznatost teme, setite se koliko samo pisalo i koliko se piše o krvavim zbitijima aprilskog rata, a to je stvar koja dodatno poravnjava ionako preravnu Ravnu goru. Gledajući spora ravnogorska zbitija, nikako nisam uspevao da se oslobodim utiska da sam sve to već negde video. I to mnogo puta. To što je Bajić pokušao a donekle i uspeo da likove četnika i partizana prikaže bez (kako levih, tako i desnih) ideoloških predrasuda, ipak ne znači da ti likovi ne deluju kao marionete. Osim Bjele, koji je, bar po meni, perfektno oživeo druga Starog. Ili se drug Stari u ono vreme zvao Spiridon Mekas. Sličan im lifestyle. To je to.

Nisu ni ostali glumci uopšte loši, daleko od toga, glumci, zapravo, koliko-toliko vade stvar. Nije ni da Radoš ne zna sa kamerom. Pa šta je onda? Eh, šta je? Ne može se, naime, od malog, prljavog, bratoubilačkog rata vođenog pred očima okupatora napraviti nikakva epopeja, nikakva velika priča. Obrni ovako, obrni onako, sve što se u Srbiji događalo 1941. mnogo je više povod za stid i preispitivanje nego za zabavni program. I tu nikakva rastezanja, natezanja, objašnjavanja i cinculiranja naprosto ne pomažu.