S-300000000

Indikativno je da su dimni signali odašiljani uoči posete i sa naše i sa nemačke strane bili, da kažemo, vrlo povoljni, a naročito se istakao nemački ambasador koji je ovih dana izgovorio nekoliko rečenica u kojima se često čuo prefiks „naj“, tako drag srpskom uhu. Ivan Mrkić, bivši spoljni popečitelj, a sada džumhurbaškanov savetnik za spoljašnjost, što će reći ekspert za providne vađevine, blagoizvoleo je izjaviti kako je činjenica da Overlord odlazi u Nemačku, na dan kada u Srbiju stiže Lukašenko, „čista slučajnost“.

Dobro, de, nemojmo biti paranoični. Možda je ipak u pitanju slučajnost, ali ako i jeste, onda je slučajno ispala jako povoljna po Overlorda. Kao što znamo, Baćko Lukašenko je u Evropskoj uniji persona vrlo non grata, pa bi se, da kažemo, posle eventualnog razgovora sa Baćkom Overlord našao na žeravici mnogo žešćoj od one na kojoj će se pržiti sledeća dva dana. Predvidivo, u opticaj su odmah puštene katastrofične teorije o raskolu u Srpskoj naprednoj stranci. Kao, Overlord hoće u Evropu, a Džumhurbaškan bi da nas uvuče u Evroazijsku uniju, gde nam – vaistinu – nije mesto, ali samo zato što bi naše prirodno stanište ponajpre bila nekakva zajednica bliskoistočnih zemalja. Takođe predvidivo, u čitavu tu furtutmu umešao se „najstariji dnevni list na Balkanu“, koji je objavio poveliki intervju sa Lukašenkom. Autor intervjua – još predvidivije – bio je Lazanski. Intervju sam, moram priznati, vrlo pažljivo pročitao. Drug Baćko, naime, spada u grupu šarmantnih poludiktatora, sklonih šali i ispredanju fantastičnih priča. Tako smo, Lazanskom hvala, saznali da je Lukašenko vaktile nudio Miloševiću raketne sisteme S-300, ali da je Milošević, miroljubiv kakav je bio, ponudu ljubazno odbio. Lazanski – ultrapredvidivo – nije mogao da sakrije svoju razočaranost.

Razočaranost mu je bila još veća kada je Lazanskom, a i svima nama, Lukašenko ispreo bajku o beloruskim pilotima – dobrovoljcima, koji su bili naumili da nam tokom bombardovanja dolete u pomoć. Kako? Lako! Hteli su da krišom prelete preko teritorije Ukrajine? Dobro, de, Ukrajinci bi možda i zažmurili na jedno oko, braća smo, ali kuda, braćo, posle; Ukrajina se ne graniči sa Srbijom. Na to pitanje ni Lukašenko ni Lazanski nisu dali odgovor. Možda će Lukašenko otkriti tajnu domaćinu, Džumhurbaškanu. Ne bih ja, međutim, u toj poseti tražio skrivena značenja. Tomo je samo rešio da upozna čoveka koji je – za razliku od njega – apsolutno uspeo u životu i koji ne mora – kao on, Nikolić – da se bakće sa nepoćudnim medijima, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima.