Sad ga lomi

Dačić, dakle, ispravno sagledava realnost „na terenu“ i – za razliku od DS-a i dssovskog ideologa Vladete Jankovića – ispoljava nameru da je uvaži i da poradi na kakvoj-takvoj normalizaciji života. Tu, naravno, sledi obavezna ograda: Kosovo nikada nećemo priznati.

Ta tema je ovde već u više navrata obrađena. Složili smo se da nepriznavanje Kosova nije stvar nečije dobre ili loše volje, nego je to protivno ustavu, ne samo onom, na lopovluk i silu izglasanom, Koštuničinom, nego ustavima kao takvom koji – sa ili bez preambule – jednostavno ne dozvoljavaju jednostrana otcepljenja. Vaistinu više nema smisla bilo kome pripisivati u zaslugu nečinjenje stvari koje su zakonom zabranjene. To mu dođe kao da neki „organima gonjenja poznati dilber“ ovako prozbori: Neću pljačkati banke, majke mi, je l’ vi vidite kako sam ja pošten. Crven Ban bi bio pošten da krađa ne nosi rizik odlaska u mardelj ili – što je još gore – metka u leđa.

Dobro, Dačić je čovek posebnog kova, premazan je svim bojama, ne govori sve što mu je na umu, a očigledno mu nešto jeste na tom mestu, dočim samouvereno tvrdi da ova vlada mora rešiti kosovski problem, jer da nijedna druga to neće biti u stanju. Tu je delimično u pravu i tu je, iako politikolog, bolji psiholog od psihologa, Jego ex Sijatelstva. Takav je ovde mentalitet. Politički potez koji bi Tadića momentalno svrstao među Brankoviće, u Dačićevom slučaju lako može da prođe kao dalekovida državnička mudrost. Kao što je prošla i sledeća premijerova rečenica: Možda nikada nećemo ući u EU, ali kakva nam je alternativa.

Dačić je otišao i korak dalje i odvažio se da kritikuje Miloševića. Doduše sa povelikim zakašnjenjem. Da je on Dačić, tvrdi Dačić, bio na Miloševićevom mestu, ne bi mu ga majci Tači vršljao ovako kako vršlja. Viđi vraga, no dobro. Neki bi cinik premijeru mogao reći ovako: Ako onda nisi bio na njegovom mesti, sad jesi, sad ga lomi, što reko Mića Vukašinović.