Sahrambena industrija 1Foto: Stanislav Milojković

Možda je i bolje što ih nisu svesni jer sahrambene velelepnosti i nisu namenjene njima nego zasenjivanju opštenarodne prostote i stvaranju nacionalnog jedinstva u masovnim ili – ako se radi o Srbinu „kapitalcu“ – pojedinačnim smrtima.

Vi sad verovatno očekujete reportažu sa sahrane NJ. S. Irineja, koju ste (pretpostavljam) saborno bindžovali na televizorima serbskim, ali ću umesto reportaže podastrti kratku studiju o koristima i štetama nekrofilje za istoriju i smrt.

Pre nego što zađemo u sitnija crevca, valja napomenuti da nekrofilija nije, kako se uobčajilo smatrati, želja da se umre, još manje fascinacija smrću, ono što nekrofiliju čini tako gnusnom jeste namera da se iz smrti (po pravilu tuđe) izvuče neka korist.

Uzmimo primer najbrutalnije i najozloglašenije – seksualne nekrofilije. U toj odurnoj stvari nekrofila (radi rodne ravnopravnosti dodajmo i nekrofiličarku) ne privlači toliko mrtvost „partnera/ke“, koliko lakoća (i besplatnost) dosezanja mračnog predmeta želja, žrtvina bespomoćnost i odsustvo potrebe da se traži pristanak.

Po sličnoj matrici radi i politička nekrofijla koja, kako napred rekosmo, ima masovni i pojedinačni ogranak. Krenimo od masovnog. Nekrofilne, nazovimo ih elite, nahuškaju sirotinju raju na neki besmisleni rat, a onda – kad sirotinja raja izgine – stanu iza glasa naricati kako je sirotinja raja mnogostradalna i mnogozaklana.

Ta licemerna žalost – u Srbiji obavezna za sve punoletne građane – potom posluži za huškanje na sledeći rat čiji je cilj „osveta“ prethodno poginulih. Kužite li, stari moji, kako iz tog vrzinog kola nema izlaza?

Sahrambena industrija 2

Prelazimo na pojedinačni ogranak, koji je takođe masovan. Šta biva kad neki srpski velikan (i „velikan) bilo koje boje potegne pa umre ili (ne tako redak slučaj) bude ubijen? Evo šta. Nekrofilna elita i SNiS istog trenutka zapadaju u nacionalno jedinstvo u smrti i isfoliranu opštenarodnu tugu. (Koju pak deo „elite“ ublažava otvaranjem šampanjca po kojekakvim mutlacima.)

U žestokoj posleratnoj konkurenciji isfoliranih opštenarodnih žalosti – počev od žala za Rankovićem, zaključno sa Irinejevom sahranom – ubedljivo najodvratnija i najbednija je bila ona koja je usledila posle Đinđićevog streljanja.

Do trenutka smrti, Zoran Đinđić se mogao osloniti i imao je podršku najviše dvadeset (i slovima 20) ljudi (sve ih znam poimence), da bi se – nakon što je javno streljan – na njegovom sprovodu okupilo milion „ožalošćenih“ koji su se tu pojavili iz istih političkih razloga iz kojih seksualni nekrofili guze leševe – Zoran je bio bespomoćan i nije mogao da im dovikne „marš, fukaro“, što sada umesto njega činim ja. Istovremeno dovikujući Prvoožalošćenom u Irineju, Vučiću, udri Vučiću, ruka ti se pozlatila.