Sajamska hronika

Eto ti ga sad! Vlast se promenila, patriotske snage uzele kormilo naše sudbine u svoje ruke, a sajam knjiga i dalje otvaraju „kvislinzi“. Nije ni čudo što propadamo.

Dobro, tiha voda breg roni, jednoga će dana Sajam otvoriti i neka moralno-politički podobna stvaralačka ličnost, možda čak i Đorđe Vukadinović, zašto ne, pod uslovom, naravno, da ga Đoletovi sličnomišljenici ne zatvore. Do tada, daj da mi vidimo šta se radi i čega ima na po drugi put podmuklo otvorenom Sajmu knjiga.

Da vam kažem, prvi utisak je vrlo povoljan. Pisanje, čitanje i objavljivanje knjiga u ovoj zemlji oduvek je u krizi, pa je valjda zbog toga kriza najmanje vidljiva u toj oblasti. Knjiga – i to dobrih – ima na svim štandovima koje sam obišao, štaviše, ne bih rekao da je takozvana produkcija drastično smanjena u odnosu na prošlu godinu. Ima, naravno, i rukovanja i druženja, nađe se i poneko pićence, ali pušenja, braćo, nema, niti će ga biti. Pušači, te parije postistorijskog sveta, moraju da saviju repić i da blagoizvole izaći iz Hale 1 na vetrometinu, a uprava se pobrinula da ih snabde velikim, modernim pepeljarama kojima bi pozavidelo i doba razularenog pušenja.

Ipak, najjači utisak na mene ostavio je izlazak prvih devet knjiga sabranih dela Stanislava Vinavera. Mlađem cenjenom publikumu Vinaverovo ime može zazvučati nevažno ili čak nepoznato, ali treba spomenuti da je reč o jednom od najznačajnijih (i najsvestranijih) naših pisaca i pesnika koji se iz nekog razloga nije dopadao posleratnim vlastima, a koji inače – to vam tvrd stojim – stoji rame uz rame sa Andrićem, Selimovićem, Rastkom Petrovićem i, nešto mlađima, Kišom i Pekićem. Sve i da nije uradio ništa drugo, a uradio je mnogo, morali bismo da Vinaveru budemo beskrajno zahvalni zbog prevoda Rableovog Gargantue i Pantagruela, koji je basnoslovno unapredio izražajne mogućnosti srpskog jezika. A eto, taj i takav Vinaver je tek decenijama posle smrti dobio sabrana dela, a dobio bi šipak da nije bilo nadljudske upornosti priređivača, Gojka Tešića, koji je ravno četrdeset godina pokušavao da nađe izdavača za projekat oko kojeg bi izdavači, da je pameti, morali da se otimaju.