Delo Žana Bodrijara bez sumnje bi bilo bogatije da je pokojni filozof nekim slučajem proveo izvesno vreme u Srbiji i da je posle boravka napisao bar obimniji esej. U redu, Amerika, kojoj je posvetio jednu knjigu, mnogo je veći izazov za istraživača simulakruma i simulacija. Ali ni mi nismo za bacanje. Naprotiv! Kada bismo raspolagali približno istim resursima, teritorijom i populacijom – treba to pokušati zamisliti! – Sjedinjene Države nam ne bi bile ni do kolena.
Otuda netrpeljivost beogradskih pseudoelita spram Amerike mnogo duguje „sindromu malih razlika“. Isto važi i za neokonzervativce s Kapitol Hila. Početak te netrpeljivosti, te nelojalne konkurencije na tržištu simulacija, pada negde na početak devedesetih. Do tog vremena, Amerika je za lokalne elite, naročito umetničke, obećana zemlja. Putuje se preko „bare“, s tih putovanja se donose razne drangulije, ali i ideje, po pravilu već prevaziđene ili sasvim marginalne. Komunistička, pardon – socijalistička nomenklatura vrlo brzo hvata korak s umetničkom. Po komitetima i kabinetima se umesto rakije sve više služi viski. A u boljim se nađe i burbon. Džez je opšte mesto. Rok cveta. Ni aktivisti u najvećim zabitima nemaju ništa protiv raznoraznih avangardi. Sporadični ataci na „umetničke slobode“ i „američki način života“ pre su pobuna ostataka patrijarhalnog mentaliteta nego ideološke rigidnosti.
Pa zašto je onda pukla tikva?
Da bismo (krajnje nepotpuno) odgovorili na to pitanje potrebno je da se probijemo kroz naslage zaborava. Brzo zaboravljanje prošlosti zajedničko je i Srbiji i Americi, uopšte svim zajednicama u kojima simulacije potiskuju događaje, u kojima se ne čeka da se stvari dogode, već se u aistoričnom nestrpljenju „trči pred rudu“; gde se događaji proizvode, što površno posmatrano ne bi bilo loše, pod uslovom da se na manufakturu zbivanja ne troši jedino čime raspolažemo – sadašnjost, neuhvatljivi momenat u kome jesmo. Zbog toga se realnost takvih zajednica uvek nalazi u prošlosti. I zbog toga nikad ne stiže da se realizuje. To je suština onog famoznog kašnjenja za ostatkom sveta.
Zaboravili smo, dakle, jednu činjenicu iz prošlosti. Da smo za istočni blok bili ono što je Amerika za svet: privid zemlje Dembelije, vrsta uživanja, prostora neograničenih mogućnosti. Razumljivo, Amerika je obilato novcem i oružjem potpomagala nesmetan život te iluzije, a SFRJ je u bodrijarovskom smislu zaista bila iluzija. Mi smo bili kukavičje jaje u surom gnezdu realnog socijalizma. S ovih se prostora berlinski zid (doduše nehotično) potkopavao uspešnije nego što je to činila propaganda Zapada. Mi smo se, konačno, u zemljama iza gvozdene zavese ponašali u dlaku isto kao Amerikanci u bilo kojoj zemlji – superiorno, nadmeno, neukusno, samozadovoljno.
Jugoslavija više nije bila potrebna zato što više nije bilo nikoga pred kim bi trebalo da simulira Ameriku. Viski, marlboro, automobili, kompjuteri, docnije mobilna telefonija – sve je to sada postalo svima dostupno. Svi su dobili ljudska prava, strane banke, umetničke slobode i nezavisnost, pride i prljave tehnologije, ilegalne zatvore i vojne baze. Ali šta da se radi: napredak zahteva izvesne ustupke. Nikakva posebno ukleta sudbina nije za Srbiju bila predviđena, ali i nikakav privilegovani položaj. Otrpela bi se u Vašingtonu čak i neka umanjena Jugoslavija, kao što se i trpela, ali poruka je bila jasna: sada ste kao Mađarska, Čehoslovačka, Estonija i pročaja. U Srbiji zemlji koja je Staljinu rekla „ne“, uvela samoupravljanje, s čijim se pasošem putovalo svuda po svetu nikome se to nije dopalo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
