Smisao praznika

Neka obična sreda, Veliki petak, Prvi maj, Nova godina – sve se to stopilo u istu bezobličnu smesu, a ovaj ili onaj datum razlikujemo od nekog drugog samo po tome što državne ustanove ne rade. Istini za volju, taj prinudni štrajk institucija doprinosi smanjenju društvene entropije. Bar bude manje gužve i manje gluposti. Malo li je?

Svaki praznik ima svoj posebni smisao, ali svi oni imaju i jedan zajednički: tu se, naime, radi o prekidu kontinuiteta svakodnevice, o periodičnom predahu od ovozemaljskih opačina i borbi. Pođimo od najčešćeg praznika, od nedelje, koja se više praznikom i ne smatra. Neće biti da je nedelja ustanovljena samo za to da bi se ljudi fizički odmorili od šestodnevnih napora. Ima i toga, naravno, ali mnogo je bitnije nešto drugo: uzdržavanje od ovozemaljskih poslova i razmišljanja. Najdalje su u tome otišli Jevreji koji se – bar oni pobožni – o Šabatu uzdržavaju i od najbezazlenijih poslova, poput spremanja hrane. U starini se, naime, znalo da će ukoliko se ljudi ne obuzdaju, makar sredstvo obuzdavanja bilo i nerad, sve zavšiti u neopisivoj pometnji, otimačini i grabežu. Kao što se i završilo.

Malo je paradoksalno što su uskršnji praznici bili svečaniji u SFRJotu, u vreme kada je ateizam bio zvanična doktrina, nego danas, kada se svi kunu u zlatno pravoslavlje. Ima sada veoma mnogo onih koji jadikuju nad fiktivnim progonima hrišćana, ali to su svati iz kojih progovara nečista savest. Jeste da se na crkvu i religiju popreko gledalo, ali to je – bar u vremenima koja ja pamtim – ipak bio samo ovlašan pogled; u crkvu se sve vreme išlo, krštavalo se, Božiš i Uskrs su se uredno i veoma svečano praznovali. E sad, kao praktikujući vernik nisi baš mogao postati direktor komunalnog preduzeća ili sekretar SIZ-a stanovanja. Jadan je to argument novopečenih zilota. Jer, zašto bi čovek uopšte morao da bude direktor komunalca ili sekretar SIZ-a? Božić i Uskrs, naravno, nisu bili državni praznici, radilo se kao i drugim radnim danima, ama si mogao iz aviona videti da to nisu obični dani i da se tu događa nešto što se drastično razlikuje od Prvog maja i 29. novembra. E, to NEŠTO, neuhvatljivo i neopisivo, tokom devedesetih je nestalo u nepovrat. I opet paradoks, takozvana srpska posebnost: komunizam je ovde pobedio tek kada je srušen, a pravoslavlje je pobeđeno tek kada je postalo deo zvanične doktrine. Kao svojevremeno ateizam.