Spoljni bot

Te rabote su trimovanje skorašnje istorije, retuširanje mračnih političkih biografija i raspirivanje antizapadne histerije, što je – kad se pogleda malo poizdalje – vraćanje usluge za bratsku crvenu pomoć, a na tom poslu mu, predvidivo, udarnički saslužuje brat po marksizmu-lenjinizmu – notorni Vulin. Nema, kaže Dačić, krivice na SR Jugoslaviji i Srbiji, srušene su laži o genocidu i ratnim zločinima, siguran je – takođe kaže – da će kad tad doći vreme za priznanje, kao u slučaju Iraka, da je Srbija bila napadana na osnovu lažnih i pogrešnih optužbi. Ume čovek da nađe poređenje, pa to ti je.

A evo šta je navelo spoljnog popečitelja na nadahnuti solilokvij – nekakva, mojoj malenkosti promakla, presuda Haškog tribunala kojom je „Milošević oslobođen sumnji za etničko čišćenje i ratne zločine u Bosni i Hercegovini“. Može biti, Milošević – Vidra kakav je bio – nije ostavljao pisane tragove, a glavnoosumnjičeni za zločine su ionako već u Tribunalovom kazamatu, kvaka je u tome što Dačić stvar predstavlja tako da su Milošević (i popečiteljeva malenkost u pozadini) oslobođeni otužbi za apsolutno sve.

Tek sada sledi zaplet dostojan Le Karea. Budući da je Haški kadiluk, glagolji Dačić, naslutio da je u procesu protiv Miloševića oslobađajuća presuda neminovna, Tribunal je, da bi izbegao bruku, Miloševića lepo pogubio nelečenjem visokog pritiska – možda čak i trovanjem – a da nije bilo tako, južnokorejski sudija, Kvon, bezbeli bi izdejstvovao oslobađajuću presudu, što me navede na grešnu pomisao da bi neku severnokorejski kadija Miloševića još i nagradio.

Dačić je – najpre JexS-u, potom i Vučiću hvala – već bogato nagrađen – ne mislim tu samo na ono famozno koferče potonulo u dubinu zaborava – a mi smo, kako stvari stoje, za dugi period nagrđeni. I to sasvim zasluženo. Imali smo šansu, prokockali smo je i sada nam – kako propalim kockarima i priliči – preostaje samo vađevina, a znamo da srpske demokratske i evropske majke ne grde sinove zato što su se kockali, nego zato što se vade novinskim i skupštinskim prepičkavanjem sa političkim podzemljem i polusvetom, umesto da se organizuju, rasformiraju svoje kombi stranke i da – uspeju li da se dogovore ko će biti „šef“, u šta čisto sumnjam – naprave jednu, najviše dve dobro organizovane partije koje će – mic po mic, ne bi to moglo ići brzo – razvejavati mitomansku maglu i razlučivati istinu od laži.

Je li ovo džaba krečenje i nemoguća misija! Najverovatnije jeste. Ali evo šta je moguća, pa čak i verovatna misija – Dačić predsednik Srbije, zemlje slobode, kolhoza i sovhoza.