Studija o neizvodljivosti 1Foto: Stanislav Milojković

„Davne 1982“, što rekle novindžije, bejah napisao i u Vidicima objavio esej naslovljen Raspad mišljenja, u kome sam anticipirao – i ne sluteći kakve će to razmere poprimiti – dolazak individuuma koji će impulse iz guzice brkati sa mišljenjem. Evo kako u izvedbi „mislim dakle postojim“ izgleda ta pobrkotina: „Oni nisu više na vlasti. (misli na JexS-a, Guzija & Co, prim. a.) Dakle, po tebi opoziciju treba kritikovati jer nije na vlasti, a vlast ne dirati jer je opozicija kriva što je vlast postala vlast.“

Mnogo je tu pobrkanih lončića. Ja pre svega – u duhu programske satiričnosti Famoznog – ne kritikujem ni vlast ni opoziciju, nego i jedne i druge bacam u sprdnju po nahođenju.

Tu imam jedan problem.

Ova vlast – budući sprdnja sama po sebi, a često i sama sa sobom – uopšte nije pogodan materijal za satiričnu obradu jer satira (kao i karikatura) radi na preterivanju, izobličavanju i groteski.

Za satiru je mnogo podatnija grupa građana pod generičkim imenom „opozicija, koja je od (polu)gotovog napravila veresiju, proćerdala istorijsku šansu, dovela na vlast Visokog & Co, poljubila ga (neki i bukvalno) u dupe, pa se sad ljuti na mene (i još nekolicinu) što odbijamo da vadimo trnje iz razvaljene mindže.

Idemo dalje.

Da li je neko vlast ili opozicija, to za sve – osim za jebene stranke i njihove familije – treba da bude apsolutno irelevantno, ono što – ne da treba nego mora – biti relevantno jesu jebenostranačke politike.

Visoki Vučić ima (fakat vrlo lošu) politiku iza koje stoji tradicija (i inercija) duga 150-ak godine.

To je famozna politika „narodne države“ drevnih srpskih radikala, koja je bila, i ostala katastrofalna, ali je ipak politika.

Đinđićevu politiku emancipacije građana i izgradnje i institucionalizacije građanske države Politiku kad se uspentrao na vrhove vlasti, imao je i JexS Tadić ali se pod raznim pritiscima (a verovatno i u strahu da ne završi kao Đinđić) vratio na stari put populističkih i nacionalističkih grešnika, na kome – malo je falilo, ovolicno! – nije završio javno guzeći kozu.

Da supsumiramo.

Srbija se grba rodila, vreme je grbu povećavalo, odgovornost za kukavičko propuštanje jedine šanse koju smo dobili u XX veku – mislim na deceniju opozicione borbe i petooktobarski prevrat – ne pada samo na JexS-a, Guzija, Đida i Dilda nego na stotine hiljada ovakvih kao „mislim dakle postojima“ koji su prelešćeni impulsima guzice, razočarani zbog činjenice da dve godine posle petog oktobra plate nisu narasle na 3.000 evra i što nisu baš svi postali direktori, ubacivali bele listiće i crtali čiča-Gliše.

Bila je ovo mala studija o neizvodljivosti izlaska Srbije iz okeana fermentiranih govana.