Summa sumanutosti

Željko i Boškić se danonoćno prepičkavaju preko Tvitera, Guzijan preti radikalizacijom, Đido rovari negde u senci, a Boškić je, u međuvremenu,  prešao sa Tvitera na delo, pa je na čelu ordije – s istim strateškim ciljem kao i u slučaju RTS-a – potegao u Skupštinu  velekasabe beogradske.

Ali  Boškića & Co  na skupštinskom je kapidžiku sačekao odred rezolutnih srpskih žena koje su, kao Marije na Prkosima, povicima „marš, fašisti“ i grudima – umal grešna mi duša po inerciji ne napisah „golim“ –  odbranile N. N. gradonačelnika i vršioca svih varoški dužnosti Vesića. Cirkuzijadu ste, pretpostavljam, videli na televizijama – a šta ste videlo to zavisi od toga koju ste televiziju gledali – pa da ne arčimo karaktere na opise. Imamo preča posla.

Šta, dakle, kažem, šta je Trijumvirat hteo postići  ispredskupštinskim perfomansom. Isto što i desantom na RTS!  Ništa  osim dizanja prašine i stvaranja iluzije da nešto rade, da se „trude“ i „bore“, što je eklatantno  koješta.

Đido, Guzijan  i Boškić jesu to što jesu – iako  misle da su nešto drugo – ali uopšte nisu glupi; vrlo dobro oni znaju da u postojećem  odnosu snaga nisu u stanju da Vučića strmopizde s vlasti, ali teraju po starom.

Ispravno uočivši da je trajektorija Vučićeve zvezde krenula silaznom putanjom – što nije posledica njihovog opozicionog delovanja, nego sila erozije – Trijumvirat je dokonao da pičvajzima niskog intenziteta treba  danonoćno privlačiti/odvlačiti pažnju, da se slučajno ne bi formirala neka autentična politička snaga koja bi  jednom za svagda dokinula politički sistem burazerske megalomanije i kleptokratije.

U toj računici ima izvesnog smisla, ali nema krčmara, čiju ostavku Trijumvirat kurčevito traži, plus ostavke dveju glavnih krčmarica. Visoki Krčmar je neposredno posle neuspelog desanta na varošku belediju, promrmljao nešto u smislu da bi policija konačno mogla preduzeti odlučnije korake da spreči „nasilje na ulicama“.

Da li Trijumvirat očekuje da Krčmar da ostavku? Ma jok. Ma kakvi. Rekosmo već da oni nisu glupi. A čemu se onda nada? Evo čemu. Nada  se da će se tokom kalakurnice pred Pinkom dogoditi NEŠTO što će Krčmara prisiliti na ostavku, ako ne baš na dan 13. 4, a ono kasnije, kada se stvar „radikalizuje“.

Seljačka, dakle, dramaturgija koja je već višekratno viđena na domaćoj sceni. Zakoni, međutim, dramaturgije važe i za ovakve farsične igrokaze, a pogotovo važi zakon Antona Pavloviča koji kaže da puška okačena na zid u prvom činu, mora opaliti u trećem. Treći čin samo što nije počeo, a nama samo ostaje da se nadamo da će u pušci biti ćorak.