Ulica Vjerice Radete

I pročaja bla, bla, bla.

Sećate li se kako je bivši džumhurbaškan, koji je nakon isteka mandata nestao sa javne scene ko jaje s groba, vaktile prkosno blagoizjavio da on ni pod razno nema nameru da živi u novoimenovanom bulevaru Zorana Đinđića i da će do srži uvređen time stan na pomenutoj adresi – koji je krvavo zaradio ili nasledio od dede – prodati i odseliti se u neku boguizanogu ulicu, ali koja se zove po njegovom ukusu.

To što se Nikolić uopšte našao na toj adresi, gde mu svakako nije bilo mesto – i što se potom obreo na mnogim adresama na kojima mu je još manje bilo mesto – između mnoštva ostalih okolnosti imamo zahvaliti i svesrpskom mentalitetu koji nije u stanju da podnese da se neka ulica zove istim imenom duže od, recimo, trideset godina. Pa kad je već tako, da li je onda čudo što na kraju i ala i vrana dođe na red da se neka ulica nazove njenim imenom i što se svakakve ale i vrane iz pripizdina svojih prirodnih staništa useljavaju u rezidencijalne ulice nestabilnih imena.

Onaj naš Marsovac koji nestrpljivo čeka da se novogodišnja rasveta upali, pa da se sjuri u Beograd, bezbeli bi pomislio da urbani oponenti folklornog Tome Nikolića razmišljaju drugačije od Tome, ali Marsovac, po običaju, ne bi bio u pravu. Tomini oponenti razmišljaju u dlaku kao Toma, samo sa „obrnutim predznakom“, što će reći da odbijaju svaku primisao da stanuju na adresi koja bi Tomi baš pasovala.

Ali čekaj malo, zagrajaće stanari Euromahale, znaš li ti ko je Toma Nikolić i šta je sve radio, kako uopšte možeš da nas porediš sa tim individuumom, ja to sve, naravno, dobro znam, ali se poređenje nametnulo samo po sebi jer kakva je, pitam ja vas, razlika između ne hteti stanovati u bulevaru Zorana Đinđića i ne hteti živeti u ulici Aleksandra Tijanića, nije li to isti seljački konceptualizam, ista osionost koja po meri svoje guzice ne uređuje samo svoje stanište, nego i gradsku toponimiju.

Pozovimo sada u pomoć Dobru Vilu, zamolimo je da grupi N. N. Euromalčana čarobnim štapićem dodeli vilu ili petosobni stan u ulici Željka, recimo, Ražnatovića Arkana, potom je zamolimo da nam kaže koliko je N. N. lica sa indignacijom odbilo da se useli u njen čarobni dar. Za tu rabotu nam u stvari ne treba Dobra Vila, neka svako od vas stavi ruku na srce, pa neka kaže da li bi iko sa trunkom soli u tintari odbio vilin dar.

Isuviše je u ovoj čemernoj zemlji muškaraca i žena (decu ostavimo po strani dok ne odrastu) koji svoju visoku moralnost i integritet temelje na činjenici da nisu Saša Tijanić ili Vjerica Radeta, iako nikada nisu bili dovedeni u iskušenje da budu ni prvi ni druga. Zato im se lako može dogoditi da jednoga dana osvanu na adresi ulica Vjerice Radete BB.