Čekaj, malo. Ako se promenila vlast, Balašević se, pretpostavljam, nije menjao. Bar ne mnogo. O čemu se tu, onda, radi? Eh, o čemu dame i gospodo, o srpskim podelama, o čemu bi drugom.

Opštinsku vlast koja je Balaševiću dodelila zvanje počasnog građanina predvodila je Demokratska stranka, a novu, ovu koja je kantautoru oduzela počasno građanstvo, predvodi SNS. I šta sad? Sad u Baču (a verovatno i u mnogim drugim mestima naše zemlje ponosne) počinje nova era, pišu se nove istorije i… Znate već kako to ide. Okreće se novi list. Sve ide ispočetka. Kreće se u nove radne pobede. Dolaze novi počasni građani, a stari odlaze u ropotarnicu istorije.

Ej, kukala nam majka! Doskora nam nisu bile trajne dinastije i društvena uređenja, ali su nekako ipak uspevale da izguraju najmanje par decenija. Đoka, međutim, Balašević, ako sam dobro razabrao iz novinskih izveštaja, nije uživao u čarima počasnog građanstva ni cele dve godine. Proglašen 2010, a zglajzao 2012. Rekao bih zbog moralno-političke nepodobnosti.

Nova vlast, ovo nagađam, sigurno sumnja da je kantautor, kako se ono kaže, „blizak Demokratskoj stranci“, što, kantautora, čini nebliskim novoj vlasti, bez obzira na činjenicu da Balašević – takođe pretpostavljam – nije postao počasni građanin Bača zbog svojih političkih simpatija i antipatija, nego zbog svojih pesama u kojima, koliko znam, uopšte nema politike.

Ali zato srpska politika voli da se umeša u sve. Pa i u pesme. Od tog silnog umešavanja u sve i svja, naša se politika (ne samo politika okruga Medison, pardon, Bač) pretvorila u neopisivu papazjaniju. Što je nedopustivo, jer politika, bar u načelu, treba da unosi koliko toliko reda u haos, a ne da ga proizvodi. Ali to je duga i prazna priča, cenjeni publikume. Za kraj, Đorđu Balaševiću dajem drugarski savet: Ako ti opet neka opština ponudi počasno građanstvo, a ti opštini ovako reci: prvo ti, opštino, postani grad, a onda ću ja rado biti tvoj građanin, makar i nepočasni.