Vojnički ispraćaj

Rekosmo već da je glavni ovdašnji problem nemogućnost bilo kakvog realnog događaja. Sve je determinisano čvrsto ukorenjenim matricama. Mladićevo savatavanje tu ništa nije moglo promeniti, tim pre što se general – kako to primeti onaj vojnopolitički Lazanski – nije predao dostojanstveno, u belim rukavicama, kako dolikuje oficiru i džentlmenu, nego u otrcanoj jakni i zamašćenom kačketu.

Tu se ja ne bih složio sa Lazanskim. Generalova odeća, takva kakva je, savršeno odgovara stanju duha iz koga je proizišao ratni projekat onog šarenog društva guslara, kriminalaca i prekonoć posrbljenih komunističkih aparatčika. Takve akcije uvek počinju bukom, besom i prostačkim sjajem, a po pravilu završavaju u sveopštem porazu, potuljenosti, bedi i dronjcima. Uostalom, zašto da se ja – pored živog Ćosića – upuštam u deskripciju globalizacionih zala koja su se ničim izazvana obrušila na bezgrešni srpski narod i senat. Neću da mu se mešam u posao i da mu otimam hleb. Pozabaviću se nečim drugim.

Neshvatljivom, recimo, količinom banalnosti, idiotizma i psihotizovanosti kojima je medijski propraćeno Ratkovo apšenje i kratki boravak u Srbiji. Predvidivo je i shvatljivo da su profesionalni patrioti unisono zagrajali sa svih strana optužujući Tadića za izdaju srpstva, ali ja ne vidim šta je nateralo takozvane demokratske novinčine i televizije da se spuste na verovatno najniže postpetooktobarske grane. Ionako žalosno niske. Iz minuta u minut uredno smo obaveštavani šta je Mladić jeo (jagode), šta je hteo da čita (opet predvidivo: ruske klasike), a Ratkov je advokat – drčan neki čičica – prekonoć postao medijska zvezda, čudesna mešavina pravnika, lekara, nacionalnog i humanitarnog radnika, misionara i devojke za sve. Saznali smo, na primer, da je đeneral u jednom trenutku spreman da ispuni želju Lazanskog, da obuče paradnu uniformu i peške ode u Hag. Onda su na red došle vaistinu morbidne teme poput organizacije đeneralove posete ćerkinom grobu. Pored koga su televizije uredno postavile zasede i po ko zna koji put dokazale moju tezu da u Srbiji ni mrtvi nemaju mira. Ta upokojena devojka nije imala ništa sa očevim poslovima i danima i u tom su smislu nagađanja o razlozima njenog samoubistva podigla lestvicu prostakluka na rekordnu visinu. Pre nego što je na čeličnim krilima naše armije odleteo u Hag, Mladić je, pored gomile nebuloza, rekao i jednu stvar o kojoj bi valjalo razmišljati u godinama koje dolaze. „Tako vam i treba“, rekao je, „kada ste glasali za Miloševića.“