Vraćanje dugova

Suma jeste beznačajna, neće ona izvaditi ŽS iz vekovne bule, ali gest uopšte nije beznačajan. Tera na preispitivanje. Tako sam se, dame i gospodo, opsetio da sam se i ja jednom – u ljutoj besparici kao i Manojlo onomad – švercovao od Beograda do Užica, ali budući da me je kondukter uhvatio na delu i izbacio iz voza u Kosjeriću, ne osećam obavezu da dug vratim. Izbacivanje je valjda bila pravedna kazna. Vredela je mnogo više od hiljadarke. Kako sam posle došao do Užica, znamo Bog i ja. Ali da sam se dokopao odredišta belćim bih sledio Manojlov primer.

Gradskom saobraćajnom, međutim, dugujem mnogo više nego železnici jer sam se u mladosti mnogo češće švercovao po njegovim autobusima. Ako je to neko opravdanje, isključivo u totalnoj besparici. Kad god sam imao neku kintu uredno sam kupovao karte. Em nije skupo, em sedneš ko čovek i čitaš, umesto što stojiš kod srednjih vrata i motriš hoće li na sledećoj stanici upasti kontrolori. Kida to živce, ako znate šta hoću da kažem. Nemam nameru da sada pokrećem kampanju apelovanja na savest i da podstičem na vraćanje novca za nepravedna putovanja. Nekako osećam, a da ne znam sasvim jasno zašto, da GSB-u kao javnom preduzeću ništa ne dugujem. To je, bato, rizik poslovanja, a veliki deo odgovornosti za glavni uzrok švercovanja – besparicu – snosi ova država u kojoj mnogi nemaju ni za hleb, kamoli za autobuske karte. A znate šta je rekao onaj antički stoik kad su ga odvraćali od plovidbe po nemirnom moru: „Živeti se ne mora, ali se mora putovati“. Osim toga, po belom svetu ima mnogo varoši u kojima je gradski prevoz besplatan. Što meni izgleda sasvim na mestu. Jer, pazite: takozvani gradski oci ubiraju zamašne sume od kojekakvih poreza i uredno (i papreno) naplaćuju parkiranje. Što je u redu. Ako si skrpio kintu za krntiju, imaćeš valjda i neku siću za parking. Najbolje je, ipak, ne izlaziti iz kuće ukoliko to nije neophodno. I mirni i mi i Srpska železnica.