Šta žena želi

Ženi je mesto u kući, kažu tradicionalisti. Kuća je ogledalo žene – ako je kuća sređena, to znači da je žena uravnotežena, a ako je, pak, neuredna, to opet znači da je žena uravnotežena i da su joj dosadili ciklični krugovi svakodnevice. Šta, na primer, čini moju svakodnevicu? Valjda se i ja računam kao neka prosečna srpska žena. Psihologija. Psihoterapija. Psihopatologija. Tri P.

U radovima moje drage profesorke Tanje Stanojević (znate je sa protesta u Nišu), tri P označavaju privlačnost, požudu i privrženost. Da li je time ispunjena svakodnevica prosečne žene u Srbiji? (Osmi mart se ne računa.)

Ovde se žene ne štite. Ovde se žene prebijaju i ubijaju. Ubijaju i prebijaju ih oni prema kojima bi trebalo da osećaju privlačnost, požudu i privrženost. Obezbeđenje ih vuče za kosu po splavovima. Predsednik ih naziva imbecilima. Doktori ih maltretiraju na porođajima. Roditelji im uskraćuju imovinu u korist muškog naslednika. Sa nabrajanjem bih mogla da nastavim do kraja, ali to nije poenta koju želim da istaknem.

Tri P profesorke Stanojević – privlačnost, požuda i privrženost u psihoterapijskoj svakodnevici poprimaju drugačija značenja – pretnja, prezir i prećutkivanje. Pretnja kada izađe sama uveče. Prezir kada zahteva svoje pravo. Prećutkivanje kada prijavi nasilje. To su tri P kojima su je učili. Razlika između teorijskog i praktičnog triP-a, daje ogroman prostor ženi da izbere kako će reagovati na nepravdu.

Reakcije žene na tretman društva u kome odrasta mogu se kretati između dve krajnosti. Jednu krajnost čini uloga žrtve koju je prihvatila. Žrtva koju je nametnulo celokupno društvo ili neki muškarac, sasvim fino se prikazuje u filmu „Nobelovac“.

Drugu krajnost čine aktivne borkinje za ženska prava. Njihova uloga u svakodnevici izgleda potpuno drugačije u odnosu na ulogu žene žrtve. Između ovih krajnosti proteže se drska, fluidna psihologija prosečne žene, koju ona koristi kao strategiju preživljavanja u sistemu koji ne ostavlja mnogo izbora.

ONA je taman pametna da može da se pravi glupa. Dovoljno organizovana da može da bude i dezorganizovana. Prilično mudra, da može da se pravi hirovitom. Dovoljno obrazovana da ne bude glupa, ali ne previše da ne bi bila „pretnja“. Ona ne pristaje na gotove kategorije, ni da joj sloboda bude luksuz. Ne pristaje da se bori za osnovna prava kao da su privilegije.

Može da bude dovoljno glasna da se ne bi smatrala nebitnom, ali ne previše da ne postane „problematična“. Dovoljno privlačna da bude poželjna, ali ne previše da ne bi bila „sama kriva“.

Muški autoritet u psihologiji nije znao da odgovori na pitanje šta žena želi. Možda zato što nikada nije umeo da sasluša odgovor. Možda zato što je, duboko u sebi, znao da žena ne traži dozvolu.

S druge strane, sigurna sam da samouvereniji muški čitaoci već imaju ideju da žena ne želi tri P, već neko drugo slovo. Nije da ni oni nisu u pravu… Ali, pravo pitanje je – zašto misle da moraju dati odgovor? I zašto su sigurni da bi bio tačan?

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.