Ćeif

Na meni nova marinski plava haljina s bordurom, sa strane malo cigovana, na nogama ganc nove liht plave cipele, na glavi taze frizura – jutros iz bele zore me Cajka dvaput fenirala, juče celo poslepodne bila kod kozmetičara, manikir mi udarila kuma Micina zaova sinoć, a dijetu držim otkad su nam rekli za ovo s gardom i himnom.

Kuma Mica još onomad razglasila svima šta će da bude i da sve snima televizija, rodbini smo javili telefonom, a onaj moj tutavi Ljubiša čašćavao u kafani unapred.

E, sad ona uspijuša Evica može da crkne od muke…

(CRVENI TEPIH)

(Budimebogsnama, šta sve ja neću da doživim: posle onoliko filmadžijskih nožurdi i nožica, ono kad u Sava centru glumimo Kan, sad još i svi ovi žuljevi, čukljevi, kurje oči, vene, cerovi tabani i gljivice. Izlizaću se pre vremena…)

GARDA

Jebote, da me sad vide moj Drakče i mama Duda, bog da im dušu prosti: ja ulazim u Skupštinu, garda stoji mirno.

Drakče bi sigurno progunđao: „Vidi, vidi ovog našeg gulanfera – ko bi se nado. Svi smo mislili da nema ništa od njega a on gle dokle je doguro. Sedi, bre, u klupama s Gordanom Pop Lazić i Vjericom Radetom, sa Šormazom, Palmom, Jojom poslastičarom, Banetom ’armunikašom, s Veljom i onom što je glumila Violetu Kuću Staru. Ma, pozlatila se svaka reč iz presude onog Mide sudije što ga posla u Zabelu. Da se tamo ne pri’vati politike i ne upisa u stranku, ko zna kako bi nam dete završilo. Ovako, hvala dobrom gospodu bogu, iščupeta se nekako iz onih jada i belaja, ni pištolj više ne nosi, osim kad ide na poslovni sastanak.“

Eto, to bi moj Drakče rekao, a brk bi mu se smeškao. Mama Duda bi se samo krstila…

(GARDA)

(Ko li me samo gurnu u gardu – sad bi mu… Znam, onaj nesrećni bata Cole, ćaletov pobratim: služio vojsku u Topčideru, u gardijskoj jedinici i video Tita, od onda samo o tome priča. On mi je najviše kriv što sad ovde džuprim ko voštana figura dok se onaj trokrilni orman, onaj gradonačelnik i narodni poslanik penje uz skupštinske stepenice…)

HIMNA

Bog te mazo, ja u skupštini a ozgore hor peva himnu. Darinka samo maje rukama…

Ne znam šta će sve da prikažu na televiziji i da l’ ću da se vidim, ali čim se vratim kući ima da napravim veselje za ’iljadu gostiju! Šatru ima da mi dognaju čak iz Trstenika, trubači da dođu ozdo od Vranja, a Lale Turbina da dovede i neku teve pevaljku, neku piletinu iz Granda ako već ne mož’ Ceca.

Ej, bre, ja narodni poslanik! Ja, Đole zvani Dupe, sin Jefte klonfera – narodni poslanik! Ja gazio preko crvenog tepiha, meni garda stajala mirno, meni hor s balkona pevao Bože pravde, ej! To, bre, mora da se proslavi pa nek košta šta košta! Kad sam mogo da onoliko finansiram našu stranku, mogu i veselje za moje Moravce.

(HIMNA)

(Zima, bre. Što ne puste jače to grejanje? A ovde na galeriji i neka promaja. Ove haljine bez rukava – sva sam se naježila. Dugačke haljine a rukavi jok, izgledamo kao karijatide. Dobro je što sam jutros natukla debele gaće. I flanelski bodi. Inače bih zaradila hunjavicu dok se okupi ovaj bašibozluk dole. Koga li još čekaju ovako uparađeni? Murtu valjda.

Noge mi otpadoše… Jedva čekam da im to otkakoćemno pa da palim na pijacu pre nego što se Deki probudi. Da otpustim mamu i spremim Dekiliju flašicu s grizom. A za ručak ne znam šta ću, ne znam ni kad će Saša da se vrati s protesta.

Eh, Saša, moja ljubav, moj muž, moj nezaposleni filolog… Šta, počinjemo?

Booože praaavde…)