Međuženski odnosi nisu dovoljno istraženi

Ove priče su donekle smeštene u hotele, kaže književnica i dodaje: „Hoteli su, kao što znamo, čudna mesta, koji se, kao što znamo, na nekim čudnim mestima i zidaju, na nekoj steni ili ispod zemlje. Ljudi se u njima ponašaju drugačije nego u svojoj kući. Ljudi su u hotelima bolji, pristojniji. Ljudi u hotelima imaju privid luksuza i lagodnosti. U takvom prividu suštinska priča ne može da se izbegne. Svaki čovek ima svoju suštinsku priču koja će se na tom mestu potpuno ispoljiti i ostvariti. To je ona priča koju čak nerado pričamo i drugima. Ona negde u sebi ima i nešto od tajne i opsesije. Svako od nas, kako bi rekao Dostojevski, ima neku svoju opsesivnu priču, neku svoju ideju koja se u toku života razvija, razlistava kao nekakav roman i ide nekom svome kraju, nekom svome razrešenju. Tako sam ja zamislila ove priče kao omnibus međuljudskih odnosa prevashodno između muškarca i žene, ali i između žena.“

Ovi poslednji, dodaje spisateljica, u srpskoj književnosti nisu dovoljno istraženi. „Mislim da su odnosi između žena, bilo da su prijateljski ili porodični na suviše sentimentalni način uhvaćeni, i mislim da je upravo to tema koja zaslužuje pažnju,“ pojašnjava Ljubica Arsić.

Književni kritičari kažu da „kao neprikosnoveni poznavalac ženske prirode, Ljubica Arsić jeste spisateljica s nepogrešivim talentom da u običnom pronalazi neobično i upečatljivo, držeći čvrsto čitaoca u strastvenoj mreži svog pripovedanja.“

Hoteli i gradovi, koji su scenografija za priče, asociraju na putovanja. Pitamo spisateljicu da li su putovanja dobra prilika za suočavanje pojedinca sa samim sobom i drugima.

„Putovanja mogu biti raznolika. U mojoj knjizi se dešava i transkontinentalno i transseksualno putovanje. U jednoj priči muškarac se podvrgava promeni pola. Što više u prostornom smislu bežimo, sve više vidimo ono od čega bežimo. Putovanja zapravo jesu jedno izmeštanje koje nam omogućava da sebe kroz neku vrstu virtuelne projekcije sagledamo u svom gradu, u svom domu ili u svojoj poziciji i da su ona neophodna. Za čoveka je neophodno da putuje, da ulazi u druge kulture, da se izmešta da bi stvarno mogao da prepozna svoje suštinsko biće.“

Transrodni identitet i promena pola takođe su teme koje autorka otvara na stranicama svoje knjige. Budući da se te teme ovdašnja književnost maltene nije ni dotakla, ovaj poduhvat se može smatrati pionirskim.

„U svim pričama u ovoj knjizi postoji to prelivanje polnosti. Recimo, šta ženu čini ženom, šta muškarca čini muškarcem, postavlja se pitanje gde se te granice postavljaju i jesu li one isključivo u oblačenju ili u nekim polnim odlikama pošto je to svakodnevni deo stvarnosti. To je osetljiva i zanimljiva tema zato što je za mene nova bila je provokativna. Nisam želela da ovoj temi pristupim senzacionalistički. Htela sam da se to premeštanje kao i putovanje koje polako klizi kroz prostor i taj problem transseksualnog sam od sebe odvija u priči i da lagodno teče. Budući da je ta tema jaka, ona može biti kič tema, može da bude opasna, može da se pretera i da se napravi neka vrsta karikature i zbog toga me je to provociralo da opipavam taj teren i da vidim do koje je mere to ljudski problem. Dakle, nisam o tome pisala ni sa kakvom ironijom, niti sa humorom. Pristupila sam tome kao nečemu što je vrlo važno i što je deo našeg svakodnevnog sveta“, ističe Ljubica Arsić.