O ljubavi i logorima

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Aljendeova je u rodnom Čileu 2010. dobila Nacionalnu književnu nagradu, što nije prošlo bez burne polemike koja je u tamošnjim elektronskim medijima i štampi trajala mesecima. Rečena polemika odvijala se na temu da li je ono što Isabel Aljende piše književnost ili laka literatura. U ovom slučaju nije se mogla prenebregnuti ni uloga njene porodice, koja je više nego značajna za istoriju ove latinskoameričke zemlje. Kao nećaka demokratski izabranog predsednika socijaliste Salvadora Aljendea, suočila se sa teretom istorije koji je morala da podnese. Jedna je od retkih spisateljica koja o svom životu otvoreno govori u svojim knjigama „Paula“, „Moja izmišljena zemlja“, „Ishod naših dana“.

Svojim prvim romanom „Kuća duhova“, koji je objavljen 1982, oduševila je književnu kritiku koja ju je bez oklevanja prozvala „ženskim Markesom“. Kasnijim delima opravdala je epitet dobrog pripovedača koji ume da priča dobre priče. Armija njenih obožavalaca nestrpljivo čeka da „izbaci“ novu knjigu, u proseku to radi na svake dve godine. Glavne junakinje njenih romana su jake i odlučne žene koje se bore za ljubav. Ako neko misli da Isabel Aljende piše tvrdo ukoričene ljubavne vikend romane, na pogrešnom je tragu. Ona je dokaz teze da dobra književnost može da bude komercijalna. NJena književnost je angažovana. Kroz svoje romane pisala je o emigraciji legalnoj i ilegalnoj, robovlasništvu, trgovini ljudima, narkomaniji, velikim istorijskim ličnostima poput slavne Ines Suares. Čak je pokušala da napiše policijski roman. Objavila je prošle godine „Trbosek“ i nije se proslavila. Većina njenih vernih čitalaca ostala je razočarana, jer ispostavilo se da joj portretisanje ubica, rasvetljavanje imaginarnih zločina i nije jača strana.

Zato je sa velikom zebnjom dočekana njena nova dugonajavljivana knjiga „Japanski ljubavnik“, koja se pojavila u običnim i elektronskim knjižarama 28. maja. Srećom Aljendeova se vratila sebi. Ispričala je odličnu i emotivnu ljubavnu priču obremenjenu istorijom. Priča je smeštena u jedan starački dom u blizini San Franciska koji naseljavaju živopisni stanari koji žele da poslednje dane života provedu u miru. Među njima se izdvaja Alma Belasko, koju unuk Set pritiska da napiše priču o svom životu. Alma je poljska Jevrejka koja beži od Hitlerovog progona u SAD. Tamo upoznaje Ičija, čoveka koji će joj dugo biti ljubavnik. Aljendeova kroz ovu priču otvara za Amerikance bolno pitanje logora za Japance. Naime, za vreme Drugog svetskog rata američke vlasti odlučile su da zatvore sve Japance u logore nakon japanskog napada na Perl Harbor i ulaska SAD u rat. Najveći broj građana japanskog porekla je živeo na zapadnoj obali, te su iz „bezbednosnih“ razloga internirani u logore. Čak 62 odsto interniranih Japanaca su bili državljani SAD. Inicijativa je pokrenuta specijalnom odlukom vlade i predsednika februara 1942. godine. Tokom tri godine rata Japanci i njihovi potomci bili su zatočeni u logorima. Od 120.000 ljudi koji su bili naterani da žive u logorima, osam hiljada ih je živelo u kampu po imenu Topaz, u okolini mesta Delta, u saveznoj američkoj državi Juta. U ovom pustinjskom regionu se još uvek mogu vidjeti ostaci tog sabirnog logora. Dobar deo radnje „Japanskog ljubavnika“ odigrava se upravo tamo.