Aušvic: teologija kapitala

Glagol „osloboditi“, primenjen u kontekstu fabrike smrti, potajno i od onog ko ga tu izgovori, nastavlja podmuklo praksu konclogora drugim sredstvima: sada je to (iznova) masovno ubijanje u pojam.

Stoga je Teodor Adorno morao da kaže: „Sva kultura posle Aušvica, zajedno s neophodnom kritikom Aušvica, jeste đubre.“ A Đorđo Agamben rasvetlio je zatim savremenu situaciju, u kojoj je Aušvic samo najekstremniji izdanak načina života koji je i danas u modi.

I danas, naime, postoje mase onih, a to je većina čovečanstva, koji su svedeni na „goli život“, život nedostojan življenja: izopšteni, dakle, iz samog života, isključeni iz kulture, rezervisane za privilegovane – privilegovane rase, nacije, države, koje izvor svog načina življenja nalaze u volji privilegovane klase najmoćnijih, čija je reč istovremeno i zakon.

Nije li Karl Šmit, glavni pravnik nacionalsocijalizma, izvorište zakona odredio u reči firera?

Za građanina Trećeg rajha važio je svaki paragraf građanskog zakonika: dok su u fabrikama smrti odrasli ljudi i deca masovno usmrćivani, građanin koji bi, na primer, ukrao nešto, ili prevario nekog u imovinskoj transakciji, klevetao, ili lažno svedočio, odgovarao bi pred zakonom i u skladu s njim bio kažnjen.

Roditelji i učitelji decu su pomno savetovali da govore istinu i da se ponašaju humano jedni prema drugima.

To što su živeli u carstvu načičkanom fabrikama za istrebljenje Jevreja, Roma, komunista, socijaldemokrata, homoseksualaca…, nije ih ometalo da, ne bez ponosa, propagiraju moralne norme među sebi ravnima.

Nije li danas, dok u njemu vladaju ozbiljni zakoni o zaštiti ljudskih prava, pred dverima „najmodernijeg sveta“, opasanim žilet-žicom, jedan koncentracioni geto, koncgeto za ljude kojima je dat i prigodan naziv, koji ih kvalifikuje za izopštavanje iz života koji vredi živeti – naziv „migranti“.

Pred očima mi iskrsava, a to nije tek zamisao, slika grupe migranata sa Bliskog istoka, koja je uspela da se dokopa Lampeduze, a 27. januara ove godine, evo je gde stoji pred kapijom nekada uspešne fabrike smrti Aušvic. Oni govore ovako:

Ima Hajne satiričnu epsku poemu koja se zove „Nemačka – zimska bajka“.

Hajnrih Hajne. Nemački pesnik. Jevrejin. Protestant.

Prijatelj Karla Marksa, i njegov učenik, iako je od njega bio stariji petnaest i više godina.

U jednoj sceni te satirične poeme, Hajne je opisao zakukuljenu priliku koja, sa sekirom u ruci, prati pesnika u stopu. Pozvan da se predstavi, taj lik se pesniku otkriva ovako: „Ja sam delo tvojih misli.“

Mi smo delo misli najboljih evropskih pesnika. Dolazimo iz Afrike i Azije, iz srca evropske tame! Dolazimo da unesemo svetlost u evropsku tamu!

Pre nego što nas proglasite teroristima, objasnićemo na čemu počiva prevara koja se zove kapitalistički život, ili život u kulturi kapitalizma!

Prva laž. Demokratija se razvija kroz kapitalizam. Istina je u tome da kapitalizam i demokratija isključuju jedno drugo. Kapitalizam je negacija demokratije.

LJudi u kapitalizmu formalno su jednaki, ali sadržaji njihove jednakosti su nejednaki.

Održavati stanje društvene nejednakosti jeste varvarstvo. Kapitalizam je varvarstvo, a varvarstvo je sušta suprotnost demokratiji.

Druga laž.

Različiti pojmovi ‘privatno vlasništvo’ i ‘lično vlasništvo’, podvedeni su pod jedan pojam, pojam privatnog vlasništva, a lično vlasništvo nije isto što i privatno vlasništvo.

Čovek ima pravo na određeni posed materijalnih dobara koji je stekao svojim radom. Pravo na raspolaganje tim posedom njegovom radu daje dostojanstvo.

Lični posed podrazumeva pravo na sopstveni prostor, u kojem čovek može da bude za sebe, ali, i sopstveno vreme, koje čovek ima pravo da ima za sebe.

To lično vlasništvo jeste deo slobode čoveka, i ono ne ugrožava slobodu drugom čoveku. Privatno vlasništvo služi da se drugi čovek izrabljuje, da bi se to vlasništvo uvećavalo. Privatno vlasništvo jednoga ugrožava lična vlasništva stotina i hiljada drugih ljudi.

Treća laž.

Nasledno pravo.

Nasledno pravo produžava pljačku koja je izvršena poistovećivanjem apsolutne različitosti privatne i lične svojine. Jer nije isto da li se nasleđuje lična svojina ili privatna svojina.

Četvrta laž.

Kapitalističko društvo je carstvo mrtvih.

Zašto?

Zato što su motivi za opstanak tog društva – umrtvljujući motivi.

Kako sve pretvoriti u privatni posed, to je motiv.

Kako ličnu imovinu pretaliti u privatnu, kako umnost pretvoriti u privatni posed, kako obrazovanje pretvoriti u privatni posed, kako ljubav likvidirati u privatni posed?

Najzad, kako ličnost likvidirati u privatnu osobu? Podsećamo vas da je privatna osoba – idiot. Kapitalizam idiotizuje.

Kapitalizam ubija ličnost. Zato je osvajanje slobode jednako vaskrsavanju iz mrtvih.