S obzirom na to da su u jednom danu, moglo bi se pomisliti kako je Dan Evrope zasnovan na moralnom kapitalu pobede nad fašizmom, i da, naprosto, preuzima Dan pobede kao svoju centralnu svetkovinu. Međutim, ovo preklapanje datuma nije u znaku veze s moralom, nego, isključivo, sa ekonomskim probitkom. Dan Evrope je spomen na 9. maj 1950, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske Rober Šuman ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji koja će 18. aprila 1951. uroditi savezom šest država pod nazivom Evropska zajednica za ugalj i čelik. To je, dakle, početak EU, te je, naročito kada se uzme u obzir da je 9. maj Dan (veličanstvene) pobede, bilo razumno upravo 18. april proglasiti Danom Evrope.

Da kojim slučajem nema gromoglasne proslave u Moskvi, tihi, svečarsko-radosni ton obeležavanja Dana Evrope zaglušio bi ton obeležavanja prelomne pobede u novijoj istoriji čovečanstva, pobede protiv najmonstruoznije sile koja se, paradoksalno, bazirala na racionalnosti – shvaćenoj u najrestriktivnijem smislu funkcionalizma države i nacije. Danom Evrope na Dan pobede, simbolički je umanjen etos antifašizma kao temelja evropske kulture i politike.

O monstruoznosti fašističkog genija (jedino u ovakvim kategorijama može se shvatiti „veličina zla“, o kojoj je prvi govorio Aristotel), napisane su čitave biblioteke i snimljene hiljade filmova, no, prošle godine je, u Izraelu, u nemačkoj koprodukciji, Jaela Hersonski napravila dokumentarac „Jedan nedovršeni film“, prikazan na ovogodišnjem festivalu Beldocs, remek-delo koje u nepunih devedeset minuta, i to na jednom jedinom uzorku – koji predstavljaju dokumentarni snimci iz Varšavskog geta što su ih nacisti snimali u propagandne svrhe, a ostavili nemontiranima – sublimira, u zastrašujuće prodornom uvidu, sve što je o tome već rečeno i do dna prozire bit patologije (tubitka) nacističkog genija koji je umeo snažno da misli i, istovremeno, bez ikakve griže savesti, da uništava milione ljudi kao da su posredi bubašvabe ili pacovi! U dokazni materijal ovoj dijagnozi, treba uvrstiti i čudovišno pedagoške reči velikog filozofa Martina Hajdegera koje je uputio studentima: „Pravila vašeg bitka nisu dogme i ideje. Firer sam i jedino on jeste sadašnja i buduća nemačka stvarnost i njen zakon“ (Freiburger Studentenzeitung, 3. XI 1933).

Pokretne slike iz prošlosti u „Jednom nedovršenom filmu“, i pred očima novih generacija, kao i pred očima onih nekoliko izbeglih gasnoj komori, iskrsavaju kao slike najličnijeg sećanja. Pravila našeg društvenog života i sadašnjost i budućnost Evrope koreni se na ovom zajedničkom, traumatičnom sećanju. Danilo Kiš o prvoj priči u „Grobnici za Borisa Davidoviča“, koja se kao i ostale bazira na surovim faktima, kaže: „da bi bila istinita na način o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na rumunskom, mađarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih tih jezika“. Tako, kako je Kiš sanjao, „ispričala“ je Jaela Hersonski svoj istiniti film: na mešavini nemačkog, kojim govori snimatelj paklenih slika iz jevrejskog geta u Varšavi, poljskog, na kojem su napisani dnevnici žrtava, jidišu i hebrejskom, kojim govore časni ljudi i pouzdani svedoci, te engleskom, jeziku naratora. Dan pobede, u Srbiji je, prema običaju, proslavljen tiho i bledo, premda Srbija ima i razlog i obavezu da se diči antifašističkim pokretom iz Drugog svetskog rata. No, to je u skladu s poraznom politikom koja je pre šest godina i zakonom izjednačila antifašistički partizanski pokret sa profašističkim četničkim.

Posle decenija ćutanja u javnosti o zločinima četnika, na festivalu Beldocs, prikazan je dokumentarni film Ivana Mandića „Problem percepcije“, koji ubedljivo govori o strahovitim pokoljima stanovništva koje su izvršili četnici, između ostalog i o onom u selu Vranić, nadomak Beograda, kada su, po Nikoljdanu 1943, masakrirali meštane, među kojima i dve bebe u kolevci. Pored neposrednih potomaka žrtava, u filmu govori i jedan od učesnika pomenutog pokolja, koji, posle decenija proživljenih u Australiji, poslednjih dvadeset godina mirne penzionerske dane provodi u domovini koju je u mladosti zavijao u crno, spokojno nad kostima svojih žrtava i nad danima u kojima su se, kako je rekao Kiš, čule „ponizne molbe i užasna proklinjanja“.