U susret desetogodišnjici, detaljno organizovanog i politikantski široko podržavanog, ubistva premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Zorana Đinđića, usred njegovog posla modernizacije države i demokratizacije društva, sadašnji predsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda, dakle, dvostruki naslednik mučki umorenog premijera (jer je Đinđić, ako se još ko toga seća, jedno prekratko vreme bio i gradonačelnik prestonice), Dragan Đilas, izjavio je („i ostao živ“) u jednoj metiljavoj televizijskoj emisiji koja se, za one koji još imaju šta da ručaju, emituje u vreme nedeljnog ručka, da je premijer ubijen i zbog svoje politike prema Kosovu i Republici Srpskoj.
U razgovoru koji se doticao teme o rešenosti aktuelne vlasti i premijera Ivice Dačića da priznaju granice Kosova i njegovu carinsku službu, te da, u zamenu za autonomiju srpskih institucija na Kosovu, ukinu tamo institucije Republike Srbije, Đilas izgovara ovo:“Još je i Zoran, pre deset godina, rekao da mora da se reši, s tim što je njegovo rešenje bilo vrlo jasno: podela Kosova. S tim što je on u celu priču onda postavio i pitanje Republike Srpske i verovatno ga je… i to je jedan od razloga koji ga je koštao života, a ne samo borba s ovim kriminalcima unutrašnjim koje… koji su posle pohapšeni.“
Čovek koji se inače hvali svojim inženjerski preciznim konkluzivnim sposobnostima kao profesionalnom deformacijom, uvodi ovde kontradiktorne razloge za jedno čisto ubistvo. Podela Kosova je stari nacionalistički zahtev, i ukoliko bi zbog njega Đinđić navodno bio ubijen, to bi značilo da je likvidiran od strane nekih drugih ubica, a ne od ovih, posle pohapšenih, koji su „kriminalci unutrašnji“. Ova teza o ubistvu Đinđića zbog kosovske njegove politike, Ćosićevo je kopile u Đilasovoj izjavi. Umesto da utiče na produbljivanje istrage, kako bi se napokon došlo do nalogodavaca i najprilježnih saradnika ovih „kriminalaca unutrašnjih“, Đilas proširuje polje lažnih tragova.
Da li je Đinđić svoj život dao da bi na njegovo mesto jednog dana došao čovek koji svojom moći suđenja zamućuje razloge tog političkog samopožrtvovanja bez presedana? Jer, nije stvar u tome što je Đinđić ubijen, nego u tome što je on za nešto dao svoj život! A šta je to, o tome bi pre svega Demokratska stranka trebalo da vodi računa. Međutim, to je danas zaboravljeno, i u tome je propast DS-a.
Znamo, naravno, da ne mogu svi u toj stranci da budu lucidni i praktični poput Gorana Ješića, ali, to samo znači da je raspored snaga i pameti tu sasvim pogrešan. Ješić je i ovih dana odigrao jednu izuzetnu, društveno odgovornu ulogu, davši, kao pokrajinski sekretar za poljoprivredu, uzorke sumnjivog mleka iz prodavnica na laboratorijsko ispitivanje i, potom, objavivši porazne rezultate koje je republičko Ministarstvo poljoprivrede nameravalo da prikrije.
Sadašnja vlada propustila je da ražaluje ministra pravde, Nikolu Selakovića, pošto je pred televizijskom publikom podržavao pretnje ubistvom građanima Srbije koji bi se usudili da izuste kako smatraju da je Kosovo nezavisna država, a sad ćemo da vidimo da li će propustiti da smeni i ministra poljoprivrede. Jer, možda je Knežević i mogao da bude dobar ministar, ali se u trenutku u kojem se tražila smelost i odgovornost, pokolebao i stao na stranu bolesnog kapitala, umesto da stoji na strani zdravlja građana, što je zadatak i njegovog resora.
Flagrantan primer beskrupulozne brige oko profita, u čijoj funkciji se pokazuju određena ministarstva, a nauštrb zdravlja i slobode građana, jeste Nacrt Zakona o štrajku. Ukoliko bi bio usvojen ovaj i ovakav zakon, ono malo od gladi preživelog radništva, legalno bi bilo prevedeno u roblje.
Član 2. ovog nacrta glasi: „Štrajk, u smislu ovog zakona, jeste prekid rada zaposlenih radi ostvarivanja i zaštite njihovih ekonomskih i socijalnih interesa i prava iz radnog odnosa i po osnovu rada.“ Dakle, radnici ne smeju ni da pomišljaju a kamoli da štrajkuju zbog, na primer, rđave privatizacije firme ili zbog malverzacija u privredi. Ograničeni na radno mesto, kao stoka na jasle, pitaju se samo o uslovima rada i visini zarade.
Pošto je tu izvršena klasifikacija štrajkova, Član 7. objašnjava da se štrajk podrške može organizovati samo „kod istog poslodavca, u istoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti, ili na teritoriji iste teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave.“ Dakle, ja ne mogu štrajkom podržati one koji obavljaju drugu delatnost, iako smo radnici. Pa u čemu je tu onda solidarnost?
U Članu 10, navodi se vremenski rok neophodan za prijavljivanje štrajka u nameri. Ko vidi te rokove, shvatiće da se njima svaki štrajk osuđuje na neuspeh, jer se likvidiraju njegova spontanost i iznenadnost.
Ova vlada nekadašnjih ratnih huškača i nacionalističkih šovena, koji sada pokazuju volju da predrugojače svoje identite, ima, evo, mogućnost da legitimiše tu promenu. Potrebno je da, najpre, smeni ministre Selakovića i Kneževića, i da na javnu raspravu da drukčiji Nacrt Zakona o štrajku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
