Da se odmah razumemo, to nije napad ad hominem, nego kritičko ispitivanje ideologije neoliberalizma i njene glorifikacije u poznom, nekritički glorifikovanom, delu istoričarke Perović.

Tu knjigu sam inicirao i, još u nastajanju, preporučio je izdavaču, nagovorivši autorku da je načini od ogleda koji je tada pisala, i radujem se da će uskoro biti pred publikom. Ona ima moć da podstakne zapostavljeno kritičko mišljenje o samoj stvari naše stvarnosti. Po mom dubokom uverenju, kritičko mišljenje je najviši oblik ljubavi. Jer je ljubav prema istini, ne po babu i po stričevima. A ideologija, dame i gospodo, ideologija se jede i dugo vari.

Kad govorimo o ideologiji neoliberalizma, govorimo o ideologiji koja podrazumeva presitu malobrojnu elitu i jedno gladno čovečanstvo sa etiketom formalno priznatih ljudskih prava – čovečanstvo koje ta elita obrazuje da žudi za onim što ga porobljava. Formalnost ljudskih prava isto je što i, recimo, pravo na to da svi jedu iz zlatnih tanjira. Ali, suština nije u tanjiru.

U svom najnovijem delu, Latinka Perović ima ambiciju da kao istoričar trasira put za povest/događanje neoliberalizma/kapitalizma u Srbiji, i stoga za ovu namenu kroti pojmove i amputira činjenice iz političke prošlosti Srbije. Tamo pak gde se krote pojmovi i amputiraju činjenice, završava se u kroćenju ljudi i amputaciji slobode. U slučaju neoliberalizma to nije u vidu konclogora i gulaga, mada on ime svoje gvantaname, nego, pre svega, u vidu sistema golih otoka u privatnim preduzećima.

Kad se pogledaju, ako se više uopšte i gledaju, istoričarka koja je 1985. objavila dvotomnu knjigu „Srpski socijalisti 19. veka“, i istoričarka koja je 2015. objavila knjigu „Dominantna i neželjena elita“, gledaju se dve potpuno različite istoričarke i persone, iako obe nose isto ime i dele istu osobu, Latinku Perović. One koriste istu građu i tumače iste pojave i procese, ali na dva u potpunosti protivrečna načina. Ono što je za pedesetogodišnju istoričarku predstavljalo napredak u Srbiji, posle trideset godina za nju je uzrok nacionalnog nazadovanja. Tako kako iz starijih spisa Perovićeve zari Svetozar Marković, iz današnjih – mrači, okrivljen da je dao moralnu podršku čak i Slobodanu Miloševiću, čiji se socijalizam od Markovićevog razlikuje koliko i pas kao lajuća životinja od Psa kao sazvežđa.

U svojoj neoliberalnoj storiji Perovićeva ne razlikuje sazvežđa od životinja po kojima ona nose imena. A evo odakle to potiče! Ona veli: „Načelo privatne svojine kao osnov lične slobode.“

Ova mantra ponavlja teo-logičku grešku na kojoj se temelji liberalizam (i neoliberalizam). On poistovećuje dva suprotstavljena pojma: ličnu i privatnu svojinu. Lična svojina, naime, jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode. Lična svojina ne ugrađuje u sebe oteto vreme drugih. Jer drugi mi svoje vreme mogu samo darovati za moju ličnu svojinu. Privatne svojine, međutim, nema ukoliko u nju nisu ugrađeni uzurpirano vreme i rad drugih. Privatna svojina je porobljenost tuđeg vremena, dakle, bića drugog čoveka. Ovaj oduzeti, ukradeni višak, koji je za drugog manjak, uslov je za profit. A profit, to je sveta reč, sveti gral kapitalizma, kojem se danas klanja i nekadašnja marksistička istoričarka Latinka Perović.

U Socijalističkoj Republici Srbiji pisala je Perovićeva istoriju socijalističke ideje u Srbiji kao istoriju slobodarske povesti. Danas, u kapitalističkoj Srbiji, ona drži da je to bila povest beščašća – time svoje prethodno istoriografsko delo kvalifikuje kao beščasno.

Tvrdeći nekada da tek ideja socijalizma daje smisao ljudskim pravima, jer je socijalna ravnopravnost sine qua non ljudskog dostojanstva, ona danas tvrdi da ideja socijalizma vodi jednakosti u siromaštvu i da sprečava modernizaciju i društveni progres. Ideju socijalizma, ali i ideju komunizma (za koju je nekad pledirala), smenila je idejom kapitalizma. Ideju proletarijata kao avangarde istorije, smenila je idejom bogate, preduzetničke elite. Od protivnice kapitalizma, Perovićeva je postala goruća borkinja za kapitalizam bez uzmaka.

U njenom poznom delu ideje i pojmovi ranijih njenih radova, iz kojih sam puno saznao, ogledaju se danas kao u iskrivljenom ogledalu. To je groteskno.

Ne znam ima li vremena da Latinka Perović uči iz svojih knjiga koje je objavila u zrelom svom dobu, pre tridesetak godina, ali znam da bi je sadržaji tih knjiga gurnuli danas na marginu intelektualnog i društvenog života, jer su njihove ideje potisnute i neželjene u očima elite kojoj pripada, kao što su iz njenih novih dela potisnuta pitanja koja se tiču života devet desetina čovečanstva, iz čijih muka elita cedi profit.