Nobelova i Konstantinovićeva nagrada

U te dve nedelje investirane su razne nade Dilanovih poštovalaca, koje je on trebalo da im ostvari kao lični njihov cilj, a među njima je vrhunila ona da se „stari bard“ neće ni osvrnuti na ovo svetsko priznanje, i da će tako pokazati šta je stvaralaštvo i stvaralac, a šta mrkva i magarac; šta je bunt, a šta administracija i birokrate, koji su glavni potporanj svakom režimu. Jednom rečju: šta je svet, a šta antikosmos.

O, da, bila bi to pesma nad pesmama (sve sa Tiresijinim dojkama) da ovaj mladi starac, stari mladac, dođe čak na ceremoniju dodele nagrade i tamo, bez buke, con la chitarra in mano, otpeva: Mora da nešto nije u redu sa mnom i mojim pesmama kad sam zaslužio ovo priznanje. I sad se pitam, gde sam grešio da bi me ova čast snašla? Koga sam i šta sam prodao da Nobelovom nagradom budem kupljen? Etc.

Stari bard je, međutim, dobro porazmislio, u tišini, i doneo najjednostavniju odluku, da prihvati nagradu i da kaže kako ga je ona obradovala i, štaviše, skroz iznenadila, jer je i nije očekivao, jer je i sam, dakle, bez jasnog pojma o tome da li je on pesnik čije pesništvo ulazi u krug ili kvadrat ovenčanih skupocenom Nobelovom nagradom.

Sabrao je i oduzeo, i dobio pozitivan rezultat. Dobro, reći ćete da je to posao za inkasanta. Slažem se. Kad je reč o Nobelovoj nagradi, ali i o nagradama uopšte, stvar jeste u računovodstvu. Najzad, „nikakav podvig koji u sebi sadrži takozvani socijalni aspekt nije lišen taštine, kićenja vlastite slike, pa ni licemerja“, veli Tomas Bernhard, najveći stručnjak za pitanje nagrada, štaviše, za filozofiju nagrađivanja, i jedan od besmrtnika kojeg nije zapala Nobelova nagrada, a zaslužio je to priznanje koje važi kao najveće svetsko priznanje za književno stvaralaštvo, jer je, barem tokom jedne decenije, bio ključni svetski pisac.

Znamo, to se svake godine u ovo doba nabraja kao zadušni pomen žrtvama (belo)svetske zavere, ko sve od književnih velikana nije dobio Nobelovu nagradu. Spisak je dug, tužni skupe, i uzima puno prostora, otprilike veličine ove kolumne, a vreme je skupo. Dilan je, dakle, sabrao i oduzeo, dobivši rezultat koji mu kazuje da bi odbijanjem ovog priznanja, gnušajući se nad njim, izrazio zapravo gnušanje nad boljima od sebe koji su ovo priznanje prihvatili, a među njima su i oni kojima je on sličan: Jejts, Eliot, Fokner, Hemingvej, Kami, Seferis, Belou, Elitis, Miloš, Markes, Brodski…

Uostalom, i Alen Ginzberg, koji je značajno uticao na Dilanovo pevanje i mišljenje, taj buntovni glas Amerike, i urlik njenih potlačenih, prihvatio je najveće književno priznanje SAD – Nacionalnu nagradu za književnost, koja mu je data za zbirku pesama „Pad Amerike“ (sic!). I ne samo to, nego je, kao crna ovca na crnoj listi FBI, postao i akademik, redovni član Američke akademije umetnosti i književnosti. Iz ovih fakata možemo razumeti koja je bitna razlika između SAD i, recimo, Srbije.

Tamo, akademicima postaju ozbiljni književnici i umetnici, bez obzira na žestinu antivladinih svojih političkih stavova, a ovde – oni koji rade za tajne službe, bez obzira na svoje književno (ne)umeće!
I kad smo već ovde gde jesmo, na tlu i u vremenu naše Republike Srbije, osvrnimo se na, pre nekoliko dana, uručenu Nagradu „Radomir Konstantinović“!

Radomir Konstantinović ne samo da nije bio član SANU, redovni ili dopisni, nego mu ime nikada nije ni uzeto u obzir za ovo članstvo: na sreću njegovu, i na sramotu SANU. S obzirom na Konstantinovićeve moralne i estetičke sudove, logički je jasno da on to članstvo, ni u najgorem ludilu, ne bi prihvatio: to pričešće među one koje prezire i protiv čijih se ideja i akcija bori, tu Akademiju u kojoj kroji sudbinu zemlje i naroda skromna i zloćudna pamet Dobrice Ćosića, koji mu je antipod u svemu!

Nagrada „Radomir Konstantinović“ pripala je ove godine vrednim stvaraocima: Slobodanu Šnajderu i Miloradu Belančiću. NJima dobro stoji ime Radomira Konstantinovića. Ali, upravo stoga, kako je uopšte moguće da su tu nagradu prihvatili? Kako je moguće da je svestrano talentovani, briljantni pisac Slobodan Šnajder, koji je o mojoj predstavi „Filosofija palanke – božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“, javno izrekao pohvalu da je „predstava ogromnog emancipatorskog potencijala“, prihvatio tako sramnu dodelu tog najznačajnijeg priznanja?

Predsednik žirija za dodelu ove nagrade je dr Gojko Tešić. Još 2008. godine, kad je Konstantinović bio delatan, Tešić je, kao urednik i promotor Sabranih dnevnika Dobrice Ćosića, grmeo da je Ćosić najveći živi srpski pisac.

Isti taj Tešić zapomaže nad sudbinom naciste Svetislava Stefanovića, opisujući ga kao žrtvu komunističkog terora. Šta je Konstantinović mislio o Stefanoviću, ostavio je u svojim knjigama; šta je mislio o onima koji su, posle sudskog procesa, streljali ovog nacistu, saradnika okupatora i narodnog izdajnika, takođe je jasno i razgovetno. No, palanka je lukava i osvetoljubiva.