Res publica ili Cosa nostra

A njegov kredibilitet i vrednost su obrnuto proporcionalni sa kapitalom i uticajem na javno mnjenje, ali u višestruku korist moralne vrednosti i informativne kredibilnosti. Vlasnik „Pinka“ preti ne u svoje, nego u ime premijera Republike Srbije. Javni tužilac, na ovu opaku pretnju upakovanu u korleoneovsku zamisao „božićnog poklona“ koji se ne da zaboraviti, ne reaguje.

Premijer, u čije je ime pušten otrov ove pretnje da se širi medijskim i ne samo medijskim prostorom, izjavio je uopšteno da njemu nisu potrebni branioci, jer ga, valjda, brane sami njegov lik i delo. Tom liku i delu dodao je premijer ovih dana i javnu odbranu divlje, protivpravne gradnje u samom centru Novog Pazara, koja je u vlasništvu člana vladajuće koalicije. Sve što u ovoj zemlji kritički misli i sme da izrekne to što misli odmah je uočilo da je ovde reč o udarcu na državu iliti državnom udaru, jer taj udarac pripada prvom predstavniku i zaštitniku države – njenom premijeru.

Govoriti i delati protiv zakona, dopuštati i favorizovati delanje protiv zakona, javno, i uz to širiti paniku kako je u slučaju zakonitog postupanja ovde moguća odmazda onih koji rade protivzakonito, udžbenički je primer kršenja Ustava. Predsednik Ustavnog suda Republike Srbije ne reaguje na to. Verujem da će doći dan kada će i ovaj čin rušenja države ući u udžbenike nacionalne istorije. To će označiti početak budućnosti ove zemlje.

Na ovu odbranu nezakonitosti reagovala je institucija Zaštitnika građana, osuđujući, javno, postupanje premijera kao eklatantan primer „delimične suspenzije zakona“. Na ovo su odmah reagovali nekritički, poltronski mediji, a i sam vlasnik zgrade i preduzetnik divlje gradnje u samom centru grada Novog Pazara, muftija i narodni poslanik Muamer Zukorlić. Oni su unisono zaključili da Ombudsman, zaštitnik građana Saša Janković, ne štiti građane, jer ne štiti divljaštvo, koje, dakle, štiti sam predsednik vlade, pa je samim tim divljaštvo i politika Vlade Republike Srbije, sam njen zakon i pravda u njoj, što zaštitnik građana, očigledno, ne uviđa i ne poštuje, pa je, prema tome, neophodno da neopozivo podnese ostavku. Zaštitnik građana ne štiti zakon jačeg, moćnijeg, i ne radi u interesu divljeg nepisanog zakona, nego se drži slova Krivičnog zakonika, odbijajući da razume stvarnost u Srbiji i da je kao takvu ne ometa, jer građani, molim lepo, žive u stvarnosti, a ne tamo u nekakvom mrtvom slovu zakona na papiru…

Struktura naše društvene stvarnosti, ekonomski i politički, u potpunosti je košmarna. Ali, u tom košmaru ima sistema. Taj sistem se zove samovolja. A samovolja je, po definiciji, kontradiktorna i iracionalna, inače ne bi bila samovolja. Svaki sledeći postupak samovolje može da protivreči prethodnom, i tako ad infinitum.

U smislu ovog uvida, imam jednu kategorijalnu zamerku na vrlo hrabru i, u skladu s njegovim zadatkom, sasvim primerenu izjavu ombudsmana. Ne može se delimično kršiti zakon, kao što se ne može biti malo trudan. Dakle, stavivši se u zaštitu ilegalnosti, premijer Vučić krši zakon totalno, ako hoćete precizniji izraz – totalitarno.

Zaključak, dame i gospodo! Naša nominalna Res publica realno funkcioniše prema nepisanim pravilima koji se nalaze u sadržaju pojma i fenomena Cosa nostra. Naša država već dugo nije (ako je ikada i bila) javna stvar svojih građanki i građana, nego privatna stvar grupe ljudi koji su sebe izuzeli iz zakona pomoću svojih javnih funkcija čuvara ustavnog poretka. Paradoks i živa istina.

U kojoj meri se prekoračuje ingerencija i, kao pravilo političkog ponašanja, nameće samovolja pokazuje i najnovija izjava premijera da će na mestu zdanja u kojem je bilo sedište Generalštaba, teško oštećenog u bombardovanju 1999, nići veličanstven spomenik rodonačelniku srpske državnosti Stefanu Nemanji. Koje je nadležno telo ovo planiralo? Koja je javna rasprava vođena o nameni ovog dela javnog prostora? A ako je već potrebno podići spomenik velikom županu Stefanu Nemanji, u starosti monahu Simonu Mirotočivom, zašto bi tu smetalo remek-delo srpske modernističke arhitekture, rad Nikole Dobrovića?

Da razjasnimo ovu stvar, vratimo se u Novi Pazar, ali ne u centar njegove nelegalne gradnje, nego na zanemarenu periferiju, do starog grada Rasa i njegovih krasnih zidina! Koliko je srpskoj vladi stalo do Nemanjića, jasno govori zapuštenost ovog znamenitog mesta, do kojeg se stiže kozjom stazom iz vremena Stefana Nemanje, strmoglavo uzbrdo, na sopstveni rizik. Nema tu ni najjednostavnije kamene ili betonske pešačke staze.