„Zapad je, u političkom smislu, ne geografskom naravno, nikao i razvio se na liberalnim vrednostima. Temeljna među njima – i dotle se Paković i ja slažemo – jeste sloboda pojedinca. Ali, prva izvedenica iz individualne slobode jeste – privatna svojina. I već se tu razilazimo. Jer, Paković je ogorčeni protivnik privatne svojine. A za privatnu svojinu je vezano slobodno tržište, tj. konkurencija, a oboje su koren pravne države. Jednom rečju to se zove – kapitalizam. To jest, kao što rekoh, Evropa. Kao ogorčeni protivnik privatne svojine i kapitalizma, Paković se, dakle, razilazi, ne sa Mijatom Lakićevićem, nije to ni bitno, nego sa Evropom. Preciznije – sa zapadnom Evropom. I zato je – posebno u kontekstu aktuelnog srpskog dvoumljenja između Istoka i Zapada – antizapadnjak.“

Prvo, prva izvedenica iz individualne slobode nije privatna svojina. Za neupućene, reći ću ovo: ukoliko neko ima deset stanova i koristi ih samo za svoje potrebe, to je lična imovina, koja je u skladu s njegovom kulturom. Ukoliko pak daje pod najam te stanove, to je privatna imovina. Na ovoj razlici između privatnog i ličnog vlasništva ogleda se nonsens u Lakićevićevom izvođenju zaključka i njegovo groteskno određenje individualne slobode.

Drugo, on uspostavlja relaciju identiteta između kapitalizma i Evrope, između stanja i procesa. To je netačno. Moderna evropska misao zasnovana je na Rusoovom uvidu: „Prvi čovek koji je ogradio parče zemlje i objavio: ‘To je moje!’, našavši dovoljno prostodušnih da mu to i poveruju, istinski je osnivač građanskog društva“ („Razmišljanja o poreklu i temeljima nejednakosti među ljudima“, 1754. god).

Dakle, temelj evropske modernosti (ako baš insistirate, zapadnoevropske modernosti) jeste antikapitalizam. Ako je Žan-Žak Ruso antizapadnjak, onda je i Paković antizapadnjak. Ako su antizapadnjaci i Marks i Niče, i dadaisti i nadrealisti, i Breht i Sartr i Krleža, onda je to i onaj ko ovo piše.

U svom poslednjem ataku, pod naslovom „Čašće i beščašće“ (Danas, 10.01.2017), Dimitrije Boarov veli: „Nemam više prostora da se bakćem i Pakovićevim insistiranjem na razlici između lične i privatne svojine (koga uopšte zanima šta on i ja mislimo o tom pitanju) niti da se vraćam do Loka u 17. vek.“

Tu gde je Boarov stao, istinska rasprava tek počinje. Suštinski je razlikovati ličnu i privatnu svojinu, jer pravni sistem to ne čini, pa pod isto podvodi i udžericu i fabriku, recimo, fabriku „Jura“, u kojoj je rad radnicima organizovan po nekadašnjem logorskom principu na Golom otoku. Zatim, tu je nasledno pravo koje nadalje reprodukuje ovu nepravdu: lična imovina nasleđuje se kao i privatna imovina. Bit moderne evropske misli, od Rusoa do Roze Luksemburg, i od Luksemburgove do Agneš Heler, jeste da se ovo stanje izmeni – korenitim reformama ili revolucijom (koju, klasični liberal, Isaija Berlin smatra legitimnom unutar pravnog sistema koji štiti društvenu nepravdu).

Ja, dakle, nisam ogorčeni protivnik privatne svojine, kako piše Lakićević, nego nastojim da se istinito shvati njena bit, nasuprot drugačije biti lične svojine, te da se ta dva tipa vlasništva strogo odvoje, pojmovno i pravno.

Najzad, naglašavao sam koliko je bitno ono što je uvidela Agneš Heler: „Sloboda Marksovog komunizma jeste sloboda liberalizma ostvarena u potpunosti i za svakog.“ Raskinuvši rezolutno ovu bitnu vezu u teorijama savremenikâ DŽordža Stjuarta Mila i Karla Marksa, vezu liberalizma i komunizma (koji poništava grešku izjednačavanja lične i privatne svojine, koja je temelj i sakrament liberalizma), neoliberalizam se našao opasno desno, u ćorsokaku mišljenja i prakse.

A Boarov se pita: „Doista, zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog ‘socijalističkog liberalizma’ logično evoluirala ka takozvanom ‘građanskom liberalizmu’? Do te mere da se praktično, hteo ne hteo, uhvatio u isto kolo sa famoznim Milom Lomparom i njegovom bulumentom sa nacionalističke krajnje desnice…“

Naprotiv, držim da liberalne vrednosti jesu neophodan, ali ne i dovoljan uslov slobode. Jer slobode nema bez socijalne pravde, koju podmuklo gazi neoliberalni kapitalizam, kojem su danas promotori i Lakićević i Boarov i Latinka Perović.

Zaboravljajući na humanističku vezu liberalizma sa komunizmom (koji nije bio ostvaren, niti može biti ostvaren, ali jeste najviši evropski i svetski društveni ideal i vektor), srpska neoliberalna gospoda stala su na stranu varvarstva, gde svoju busiju ima i rečeni Lompar „i njegova bulumenta sa krajnje desnice“. Stoga, Lakićevića i Boarova nema tamo gde sam ja – da se protive rehabilitacijama srpskih kvislinga i četništva, jer su i ovi bili antikomunisti. Uostalom, Latinka Perović, njihova mentorka, u razgovorima sa blistavom Oliverom Milosavljević, 2008. godine, Dražu Mihailovića nazvala je tragičnom ličnošću, i, kao u kakvom sentimentalnom romanu, objasnila: „Na kraju su mu svi okrenuli leđa: prvo njegova rođena deca, zatim, kralj i vlada u izbeglištvu, a onda i njegovi komandanti.“ („Snaga lične odgovornosti“, druga knjiga, str. 192)

Eto zašto mi smeta to što je Perovićeva „logično evoluirala“ ka „takozvanom ‘građanskom liberalizmu'“. Logika tog evoluiranja opravdava varvarstvo i njegovu političku i ekonomsku elitu.