Zvezda Filipa Davida

Ograđujući se od prisustva političara Tomislava Nikolića, sadašnjeg predsednika države, ograđujući se, naime, od njegove nacionalističke ideologije i rđave političke prakse, protiv koje je uostalom dvadeset pet godina javno istupao, ograđujući se od neobrazovanosti i nekulture, od bahatosti i prevrtljivosti koje Nikolić personifikuje, Filip David nije samo pokazao šta znači imati građanske hrabrosti, dostojanstva i časti nego je ukazao na postojanje jedne sfere čovečanstva koja se ovde godinama zamagljuje kao da i ne postoji u čoveku i među ljudima. To je sfera moralnog delovanja i etičko-logičke moći rasuđivanja. I ona je najvažnija, ona je presudna.

Trajan je značaj tog naoko malog gesta u nekoliko reči Filipa Davida izgovorenih u Narodnoj biblioteci Srbije, na koji je kod nas tako malo ljudi spremno da se usudi. U tim rečima, s tim rečima, iskrsla je pod krovom narodne biblioteke pred Srbijom sama vrednost života kao najjasnija realnost. Pokazalo se da je misliti i govoriti slobodno, kritički, najlepše iskovana sudbina.

Ta slika u kojoj jedan stari čovek, pisac, intelektualac, stoji nasuprot jednom moćniku, političaru, kao sama istina naspram laži, biće naspram privida, ostaje trajno urezana u (kolektivno) pamćenje. Zato kažem da je to kulturno dobro. Jer, šta znači imati, a ne biti. Šta znači biti objekt volje za moć svog ega, a, nasuprot tome, šta znači biti ličnost, biti subjekt? Šta znači biti visoko-se-uzdigla-neznalica i biti sasvim običan a pametan čovek? Biti neslobodan i biti slobodan. Te teme i ta osnovna pitanja, napokon, izbijaju pred nas, u svoj svojoj devičanskoj lepoti, posle jednostavnog i tačnog govora Filipa Davida u Narodnoj biblioteci Srbije.

Reči Davidove, dakako, protiv sebe pokrenule su lavinu privida koji nas guši već nekoliko decenija. Pokrenule su, u stvari, agoniju privida, tog ništećeg ništavila.

Najpre je na scenu, ne časeći časa, još u biblioteci, istrčao ministar za kulturu i informisanje Ivan Tasovac, da odbrani svog kolegu po sinekuri i funkciji, po privilegijama i političkoj moći, a protiv svog kolege po esnafu, po zanatu i/ili umetnosti. Sasvim dobro kostimiran i nafriziran za tu ulogu pajaca, stao je Tasovac s nekoliko vrlo ljubaznih i uslužnih reči nadobudno u odbranu privida. I rekao je ono što je jedino i mogao da rekne: nešto savršeno besmisleno.

Direktor biblioteke, mlađi kolega Filipa Davida, Laslo Blašković, iz čijih je ruku David primio nagradu, posle ministra kulture i informisanja rekao nije ništa. Ćutao je kao riba, iako mu se pružila prilika da i sam učestvuje u jednoj emanaciji istine, epifaniji istine, i da s Davidom ostane upamćen slavno.

Nekad je prosto neverovatno kako karakter ume da likvidira inteligenciju i talenat čoveka, kako ambicija za put u visoko društvo ume da razori samu potrebu čoveka da se istakne i proslavi. Sve one književne kolege koje su se onog dana našle pod krovom Narodne biblioteke Srbije zajedno sa Filipom Davidom a reč nisu rekle posle govora ministra za kulturu i informisanje, ćutale su u korist sopstvene štete.

Dan-dva potom javio se sa stranica dnevnog lista Večernje novosti njihov glodur Ratko Dmitrović. On je sasvim zanemario Filipa Davida kao tvoračku subjektivnost, dakle, kao ono što Filip David jeste, svodeći ga na pripadnika jevrejskog naroda, što Filip David u ovom slučaju nije! Jer poreklo još nije i ne može biti subjekt! A samoga sebe, Dmitrović proglašava i u ovom slučaju portparolom srpskog naroda, krijumčareći taj termin 'srpski narod' kao pojam samog bitka. Ovo komešanje privida u Dmitrovićevom tekstu, u kojem se jednom autoru i jednoj ličnosti sudi kao pukoj nepoznatoj jednog naroda, i to sa stanovišta puke nepoznate drugog naroda, nepoznate bez ikakvih ličnih svojstava, isto je ono komešanje koje je proizvelo ratove u Jugoslaviji početkom devedesetih godina – ništeće ništavilo.

Filip David je iskoristio priliku, onaj kairos, da britkim govorom u Narodnoj biblioteci Srbije pokaže da u pamćenju čovečanstva vrednosti i ličnosti ipak zauzimaju pravo mesto, i da se laž i istina, dobro i zlo mogu jasno razlikovati. Pokazao je šta znači smelost kritičkog mišljenja i, najzad, kakvo uživanje u životu ona pruža.