Čudo su Kostojevići

Na kraju, najviše mogu da se raduju baltičke zemlje (Litvanija, Estonija i Letonija, sve članice EU), jer je izuzimajući njihove predsednike od odlikovanja, Nikolić potvrdio da one nikada tamo (SSSR-u) nisu suštinski ni pripadale. Niti bi njihovim građanima u velikoj većini ikad više palo na pamet da se vrate u tu tamnicu naroda kako su neopravdano zvali Austrougarsku. To je maltene kao da Putin odlikuje sve lidere bivših YU republika, sem slovenačkog predsednika.

Ali, najlakše je iskritikovati Nikolića da je simbolički podelio antievropska odlikovanja, da je častio lidere od kojih su neki na vlasti duže od Mila Đukanovića, da je indirektno obnovio želju da Srbija uđe u „Evroaziju“, i tako to. Hajde da pokažemo malo razumevanja, pa da se usudimo da kažemo da Nikolić ima više mozga nego što sugeriše Putinova stara izjava. Političkim protivnicima je najlakše da opale po Nikoliću što je odlikovao recimo predsednika Belorusije Lukašenka. Jer mu zemlja po standardima EU nije demokratska. Em smo joj paradoksalno uveli neku vrstu sankcija. Ali, kad se kritikuju odlikovanja lidera koji nisu baš pod libelu sa Zapadom, retko ko (tačnije niko) naglasi da je Nikolić odlikovao i Sakašvilija, predsednika Gruzije koji se usudio da zarati sa Putinovom Rusijom zbog svojih Kosova (Gruzija ih ima dva). Uz to, Sakašvili valjda važi za NATO klin u mekom trbuhu Rusije, mada je njegova partija izgubila parlamentarne izbore. Da li je problem što je Nikolić odlikovao Alijeva, predsednika Azerbejdžana, kad u Tašmajdanskom parku u srcu Beograda stoji spomenik njegovom tati, „ocu nacije“, koji je podignut u vreme kad naprednjaci, ili neke druge „retrogradne“ snage nisu vodile ni grad ni državu. Odlikovani Alijev je predsednik države čiji glavni grad – Baku, Vuk Jeremić u neformalnim razgovorima zove „San Trope“. Ili, ako hoćete da odete još dalje, pogledajte koliko pojedine zapadne zemlje privredno (pa i vojno) sarađuju sa pojedinim odlikovanim liderima koji sigurno nisu šampioni demokratije.

Dok je Nikolić delio odlikovanja, Vučić je obnavljao stara prijateljstva u Angoli, a Dačić je primio ambasadore SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije i šefa Misije EU u Srbiji. Dobio je podršku u sprovođenju reformi, naglašavajući da što se tiče Kosova, vodi „kompromisnu politiku“. Pukim pogledom na međunarodne aktivnosti Dačića i Vučića, sad je stvarno besmisleno reći da je to „ruska vlada“, kako se u početku sumnjalo. I kako je to mogla da bude da se pravila recimo idejna osovina Nikolić -Koštunica. Da li Nikolić odlikovanjima spasava čast zemlje pred Rusima i njihovim gravitacionim područjem, ili podseća Dačića i Vučića na svoje strategijsko prisustvo? Jer su se stvari kod premijera i „političkog sina“ prilično izvitoperile. Zapad, posebno Amerikanci i Nemci pokazuju neku vrstu gađenja kad srpski političari vrdaju i ne ispunjavaju obećano. To je i Tadić osetio. Zato Vučić i toliko puta naglašava iskrene odnose sa nemačkim partnerima, ali možda javnost u Srbiji dovoljno ne zna da i Ruse izluđuje naše cinculiranje i pokušaji da se „pravimo toše“. Ne jednom, i ruski zvaničnici su ovde poručivali da se konačno odlučimo šta hoćemo. Mi stvarno ponekad kao da smo ozbiljno shvatili politiku nesvrstavanja i vojne neutralnosti.

Lideri EU neuvijeno su pre neki dan poručili takođe odlikovanom Viktoru Janukoviču, predsedniku Ukrajine, da bira između carinske unije s Rusijom i sporazuma o slobodnoj trgovini sa EU. Ne može i jedno i drugo. Pa ti kao nesvrstan, neutralan, proruski, a u procesu evrointegracija, i mnogo manje bitan od Ukrajine – budi pametan.

Ili kad smo kod proruskih osećaja Nikolića i Koštunice, nije zgoreg malo spustiti loptu na teren naše dnevne politike. Članovi DSS jesu sigurno više za Ruse nego za Amerikance, ali oni očekuju da se nekako materijalizuje Koštuničina podrška Nikoliću pred drugi krug. U smislu da se bar sruši Đilas, pa da se i kadrovi DSS malo omrse u prestonici.

Dačić je na prkosima. Izdržao je nekako intervju sa Ljubicom Gojgić (TV B92), i čini se da je rizikujući hladnokrvnu novinarsku egzekuciju seo u tu vruću stolicu da bi hitno dokazao da će, poučen iskustvom, od sada učestvovati samo u ozbiljnim emisijama. Da ima talenta da na malom manevarskom prostoru i kad je ranjen marketinški poentira, pokazao je i susretom sa holivudskom zvezdom Majklom Medsenom. Iskusnom oku nije promaklo da je glumcu premijer poklonio „Sokolovu rakiju“ i time potvrdio da su i „Kostojevići srce Srbije“. U tom selu nadomak Bajine Bašte pravi se ova čuvena rakija. Jednom sam pitao Svetislava Basaru, dok je ovaj bio ambasador na Kipru, „Lale, kakva je Nikozija?“, a on mi odgovorio: „Zamisli Kostojeviće sa neonskim reklamama.“ Čudo su ti Kostojevići, mada čak i u njima rakija „kalira“ od 3 do 5 odsto godišnje u buretu. Toliko je bure „pojede“.

Film „Argo“ Bena Afleka o spasavanju američkih talaca u Iranu 1979. dobio je Oskara za najbolji film. Nije nezasluženo. I gle čudnog jubileja. Pre „Arga“ 60 godina, u avgustu 1953. godine, SAD su prvi put svrgnule jednu bliskoistočnu vladu: Žrtva tog puča bio je Mohamad Mosadeg, demokratski izabran premijer Irana. Motiv je bila nafta, a sve se pravdalo navodnom bliskošću Mosadega sa SSSR. Operacija „Ajaks“, kojom je rukovodio agent CIA Kermit Ruzvelt, a koju su odobrili i direktno nadgledali Dvajt Ajzenhauer i Vinston Čerčil, vratila je šaha Rezu Pahlavija na vlast. To je omogućilo da se uspostavi režim koji je isprovocirao Islamsku revoluciju 1979, a koja je kasnije inspirisala mnoge širom islamskog sveta. O tim događajima iz 1953. Stiven Kinzer, novinar „Njujork tajmsa“, napisao je briljantnu knjigu „Svi šahovi ljudi“ (kod nas je objavio Samizdat B92). Upad u ambasadu 1979. bio je i reakcija na ulogu iste ambasade u obaranju Mosadega, jer je tada iz nje rukovođeno operacijama.

Evo još jednog jubileja: Pre 10 godina Ben Aflek je glumio superheroja Dardevila iz „Marvelove“ strip produkcije. Met Merdok je preko dana advokat, a noću uspostavlja pravdu kao maskirani junak Dardevil. On je slep, ali su mu zato ostala čula nadljudski oštra. Nije da se hvalim, ali još tada sam pisao da je Aflek veliki glumac, dok su mi drugi govorili da je „šonja“ bez filmske budućnosti. Sad je pokazao i kakav je režiser. I zato mi je drago zbog „Arga“ uprkos jakoj propagandnoj crti filma koja nervira ne samo Irance.

Komičar Bepe Grilo najveće je iznenađenje izbora u Italiji. Zamislite Ivana Ivanovića da kontroliše 108 poslanika u srpskom parlamentu?