Madam Delakur

Sa 13 godina glumila je prostitutku u „Taksisti“ sa Robertom de Nirom („Are you talkin’ to me?“). U tom kultnom filmu makro joj je bio Harvi Kajtel. „Provela sam četiri sata kod psihijatra da bih dokazala da sam normalna da igram kurvu. Da li je to normalno?“, zapitala se. Bila je drugoplasirana na kastingu za princezu Leju (Star Wars). Odbila je ulogu u „Niskim strastima“ što je Šeron Stoun znala da kompenzuje.

Uz Eni Lenoks sigurno je jedna od najintrigantnijih žena kraja 20. veka. Silikoni se jednostavno tope i cvrče ko jaja u tiganju pred njihovim intelektualnim seksipilom. U izboru 100 najseksipilnijih zvezda svih vremena 1995. plasirala se na 45. mesto. Ja bih joj dao znatno više mesto, a ako bih pucao, uz dužno poštovanje prema Džodi, ipak bih to uradio da impresioniram Šarliz Teron.

Prvog Oskara dobila je za još jednu ulogu prostitutke („Optužena“), i to silovane, dok je drugog zakucala kao partnerka „Hanibla kanibala“ – ser Entoni Hopkinsa u psiho-trileru „Kad jaganjci utihnu“. Opredelila za vantelesnu oplodnju. Donator sperme bio je anoniman.

„Pazite, kazujem vam tajnu: svi ćemo umreti, ali ćemo se svi preobraziti“ (Prva poslanica Korinćanima, 15, 51). Ovaj biblijski citat je prolog 24. poglavlja („Potpis umetnika“) SF romana „Kontakt“ Karla Sagana. Prema ovom bestseleru snimljen je holivudski hit u režiji Roberta Zemekisa, sa Džodi Foster u glavnoj ulozi. Knjiga i film govore o prvom kontaktu ljudske rase sa vanzemaljskom civilizacijom. Jedan Odabrani, u ovom slučaju Ona, putuje među zvezde. „Znate, dok Zemlja juri oko Sunca, moćnici ovog sveta – verski moćnici, svetovni moćnici – nekada su se pretvarali da je Zemlja potpuno nepokretna. Njima je bilo stalo do moći. Ili bar do privida moći. A, pred istinom su se osećali premalenim. Istina ih je plašila, podrivala njihovu moć. Zato su je gušili. Njima je istina bila opasna. Jeste li svesni onoga što bi se nužno dogodilo kada bi mi ljudi poverovali?“, upitala je Ona nakon bliskog susreta sa elijenima.

U aktuelnom svetskom hitu „Elizijum“ sa Metom Dejmonom glumi Madam Delakur – lik totalno suprotan onom iz „Kontakta“. To je okrutna, militarizovana, načelnica svemirske stanice „Elizijum“ na kojoj žive bogataši, dok su te 2159. godine na prenaseljenoj i ruiniranoj Zemlji ostali siromašni. Ovog leta je bila opšta moda pljuvanja po aktuelnim holivudskim blokbasterima. Ni „Elizijum“ nije izbegao takvu sudbinu, iako se radi o relativno dobrom filmu. To je vizuelno raskošna akcija smeštena u distopijsko vreme. I na nivou alegorije film funkcioniše sasvim solidno potencirajući današnje klasne i rasne razlike. „Elizijum“ je žestoka kritika kapitalizma, ali ne i naivna agenda nekog „novog socijalizma“ kao alternative. Naprotiv, socijalna beda na zagađenoj i prenaseljenoj Zemlji, favele, kriminal i depresija, na neki, možda i nenameran način, pokazuju i ambijentalne epiloge u kojima skončavaju levičarske utopije.

Pre „Elizijuma“ režiser Nil Blomkemp se proslavio takođe distopijskom alegorijom „Distrikt 9“, gde prikazuje vanzemaljce u zemaljskom getou koji je nalik konclogoru. Paradoks je da se geto nalazi u Johanesburgu (Blomkempovom rodnom gradu) i da crna većina toleriše neku vrstu nadrealnog aparthejda. A jedan samoosvešćeni belac u metamorfozi kao krajnjem činu subverzije postaje vanzemaljac. Impresivni politički bizar.

Madam Delakur je freska od uloge. Džodi nikad nije imala ono „lepo lice seljančice“ kao Dženifer Lopez, „debela bedra i dobro srce“ kao Bridžet Džons. Njena lepota je hladna, ali ne iritirajuće frigidna, pa zato ona i kao Madam Delakur nije baš „kučka novog totalitarizma“. Kad umire prerezanog grkljana kao da osećamo neku emociju. Da čak pomislimo da se ponašala jedino ispravno.

Ili je Madam Delakur samo još jedno lice „grube ženstvenosti“ gde su političke konotacije eventualno zgodni paravani. Kao u filmu „Soba panike“ režisera Dejvida Finčera, koga su davno prozvali „moderni Hičkok“. Džodi tu igra samohranu majku Meg Altman. Ona se sa kćerkom Sarom (Kristin Stjuart) doseljava u njujoršku četvorospratnicu u kojoj je „soba panike“, bez prozora, sa sopstvenim ventilacionim sistemom, zalihama za preživljavanje i sa svojom tajnom koja je privukla trojicu provalnika. Kontroverzni Finčer inicira strah koji kao onaj iskonski – arhetipski već postoji u nama. „Ako motiv žene u opasnosti može da navede filmadžije da se ponovo vrate dubokom emocionalnom izrazu, onda podržavam takvu tendenciju“, izjavila je u vreme „Sobe panike“ za „Tajm“ književnica i postfeministkinja Kamil Palja.

Za one koji iz ponora svog provincijalizma s vremena na vreme vole da pljunu po Emiru Kusturici, da pomenemo da je Džodi Foster izjavila da joj se „jugoslovenski film Andergraund mnogo dopao“. Šta sad? Kako bi ta „gruba ženstvenost“ pristajala na Mećavniku?

Kad smo već kod distopija i alegorija, prošle nedelje umro je Frederik Pol, koji je sa S. Kornblutom napisao SF klasik „Reklamokratija“: U bliskoj budućnosti komercijalizovanom, prenaseljenom i totalitarnom Amerikom vladaju reklamne kompanije -„izvršna vlast“, nad masom obespravljenog stanovništva – „potrošača“. Umetnost prošlosti je mrtva. Umesto etike imamo reklamu. Protiv ovakvog sistema bori se ilegalni pokret otpora – „konzervacionisti“. Jedu se kobasice od genetski modifikovane soje i regenerisane šnicle.

Farmeri budućnosti biće genetičari: Oko komada srčanog tkiva raslo je meso. Rastući meso je sabijalo i zgušnjavalo svoje ćelije. Vodilo se računa da raste pravilno, da tkivo ne prestari i ne otvrdne pre nego što se ne odseče odrezak. Sekači i njihovi šegrti su zamahivali mačevima i sekli kriške. Meso se pakiralo, i uz dodate začine smrzavalo i slalo na tržište. To biće koje je svojim regenerisanjem hranilo tržište zvali su Pilence. I to Pilence je, a da niko ne zna, imalo dušu, patilo je, i mnogo su ga boleli rezovi mačeta kojima su od njega odvajali kriške.

Ma pročitajte knjigu i vidite šta nas čeka.