Sledgehammer

 Pa, šta je bilo najbolje? Eto, ja sam se opredelio bio za „Bivisa i Batheda“ (Beavis and Butt-head), dva pakleno cinična TV manijaka sa predumišljajem. Jedan u majici AC/DC, drugi u majici Metallica. Jedan liči na Bila Klintona, drugi na Ronalda Regana. Za opasuljivanje i dekontaminaciju.

Ali, da me sad neko pita šta je najznačajnije u MTV istoriji, možda bih ipak bio stereotipan i opredelio se za spot Sledgehammer Pitera Gebrijela. Delimično zbog marketinške kampanje, a delom i zbog nostalgije pred njegov „neplanirani“ večerašnji koncert u Beogradu. Jer je onaj zagrebački propao zbog bankrotstva lokalnog promotera. Samo što je u vreme Sledgehammera, MTV bila nešto sasvim drugo u odnosu na današnji njen rijaliti izgled.

„Sreo sam čoveka koji je sa 14 godina otišao u visoku planinu kod vrača iz plemena Apača i pitao ga kako da postane hrabar kao Apač? Vrač je izvadio zvečarku koja je ujela momka za ruku. Dve sedmice je bio u komi. Halucinirao je. I preživeo. 'E, sad si hrabar kao Apač', rekao mu je vrač.“ Ovu priču je u Sportareni u Budimpešti, maja 2004. godine, ispričao Piter Gebrijel, guru sa patinom koji danas liči čas na Šona Konerija, čas na Obi van Kenobija. I stvarno, tu noć sila je bila s njim. Piter je, istina, omatorio i oćelavio, brada mu je seda, ali te estetske neminovnosti bile su više nego u saglasju sa onim crnim, druidskim kimonom i čudno „promuklim“ glasom, pojačavajući njegovu harizmu sa tada već 11 solo albuma.

Kad sam davnih dana prvi put video Gebrijela u Beču, on je bio skoro isti kao sa omota njegovog čuvenog albuma „So“ (kao da izmešate lica Zdravka Čolića i Vlade Divljana), a kad sam ga ponovo video u Budimpešti, bio sam malkice šokiran. Najviše je, u stvari, ličio tada na Aleksandra Berčeka. U smislu da je naglo i pametno „ostario“ kao Berček. U kontekstu munjevitog, dramatičnog, ali dalekosežno glumački isplativog prelaska od Slobodana Miloševića („Dečko koji obećava“) do Miloša Obrenovića („Vuk Karadžić“).

Za one koji su ga, kao ja, pamtili sa omota albuma „So“ i koji su strahovali da li će mitske magline biti izneverene, sve se tada u Budimpešti završilo ohrabrujuće, jer je Piter sa svojim bendom održao mistični performans, potvrđujući staru tezu da bez starca nema udarca. Bio je to za nas pravi „Šešir profesora Koste Vujića“. I što je bitno, silinu udarca odredila je afrodizijačka pop, world music, estetska i ostala „sila“, a ne vijagrična pomagala. Iako je i njih bilo. Ta Sportarena, budimpeštanski hram na NBA način, doduše nije bila krcata, ali onih pet-šest hiljada prisutnih tamo srećom nisu bili zalutali. Koncentrisani na svaku pesmu i vizuelni presedan, došli su zajedno do katarze koja je nakon koncerta na prašnjavom parkingu ispred hotela „Stadion“, uz pivo pokazala svoje prave isceliteljske razmere. Iz Srbije je stiglo oko 200 hodočasnika.

Emocije koje sećanje neće moći da ignoriše, počele su da pulsiraju sa prvim melanholičnim akordima Gebrijelovog klavira. Dominirale su pesme sa poslednjeg albuma – karijatide „Up“: Na Toma Vejtsa na metadonu podsetila je monumentalna Darkness, a ponornice žuči svakako su i tada baš aktuelne Growing Up, Sky Blue ili Burn You Up Burn You Down. Pa onda Secret World urnebes, ili još bolje oberučke prihvaćen volej sa Solsbury Hill i sada već arhetipskim Sledgehammer detonacijama koje je na MTV poprsju magazin Rolling Stone proglasio za najbolji spot svih vremena.

Negde oko The Barry Williams Show, Gebrijel se našao u kotrljajućem balonu. Prethodno je hodao naglavačke i vozio bicikl. Na impresivnom, kružnom stejdžu kome je malo falilo da postane ona mašina kojom je Džodi Foster u Zemekisovom „Kontaktu“ otišla put plave zvezde Vege. U pogonu su bila četiri krana sa svojim navigatorima, okrugli video-

-bim („Oko je biće duše“, Džim Morison), platneni baloni veliki ko nebeski lusteri. Sve se na stejdžu rotiralo i pomeralo, a najviše bubnjar u crnoj suknji, Ged Linč sa svojim setom koji je prve minute koncerta proveo u šatoru nalik nekom šabačkom plasteniku za zelenu salatu. Bas je dresirao, na turski način brkati Toni Levin, nalik goniču robova na neko Sulejmanovoj galiji. Svi oni, kao i gitaristi Dejvid Rods i Ričard Evans, bili su obrijanih glava i obučeni u crno. Jedine sa kosom bile su dve cure: Iza „korg“ orgulja Rejčel Zi i bek vokal Melani Gebrijel, inače Piterova ćerka. Rejčel tople, a Melani hladne seksualnosti, dalo nam se primetiti.

Tehnološka skalamerija, uz par manjih propusta (gubitak činele i kraći kvar video-

-bima) podržavala je pesimizam kao uslov potonje katarze ulepljene u pivu. Duševnog stanja za poslednju zemaljsku zoru. Prvi bis (Signal to Noise) podsetio je na Gebrijelov projekat WOMAD (World of Music, Arts, Dance), dok je drugi, frenetično zaslužen bis pripao Gebrijelovoj klavirskoj posveti ocu – Father Son, u kojoj ga je pratio verni basista, sa instrumentom iz vremena kad su zemljom hodili titani. Za našu dušu bila je In Your Eyes. Nije tata svirao ni Biko, ni Don't Give Up, iako je u ovoj potonjoj ćerka Melani mogla da odmeni Kejt Buš. Naravno, nije bilo ni Genesis reminiscencija. Od čoveka koji je pisao muziku za Skorsezeovo „Poslednje Hristovo iskušenje“, bilo je to sasvim impozantno pričešće. Sve sa žmarcima niz kičmu. U vremenu depresivnom.

Koncert protiv uroka, i jedna još nerazvejana fama o krepkom biciklisti koji se navozao ukrug te noći. Ne slučajno zvezdanoj. Da sve bude nadrealnije, kad se koncert završio, saznali smo kako je Željko Joksimović odlično prošao na „Eurosongu“ sa „Lane moje“.

Na drugom koncertu u Beogradu Metallica je odsvirala ceo Black album, ali otpozadi. Piter Gebrijel bi trebalo da u „Areni“ izvede ceo album „So“, koji je nedavno doživeo reizdanje povodom 25 godina od objavljivanja. Biće tu i originalni „So“ bend. Sledgehammer je i dan-danas najemitovaniji video u istoriji MTV. Inače, prijatelji koji su već pogledali nešto sa aktuelne „Back To Front“ turneje, kažu da to ne mora da se postidi pred Budimpeštom 2004.

Mada, meni lično je Gebrijel bio najbolji kad je vraćao Genesis nasleđu (progresivni rok bend iz koga je otišao 1975), nego kad je preterano zalazio u world music eklektiku. Zato, uvek preporučujem tu Darkness sa albuma „Up“. Prosto osetite koliko su Piter i njegov stari bend imali industrial i heavy potencijala.

„Vreme ostavlja neizbrisiv pečat na svemu. Kada se okrenete unazad, više ne možete proživeti prošlost, ali možete kružiti oko nje, otvarati stare uspomene i povremeno uhvatiti miris nekog mesta gde ste živeli.“ Uspomene su žive, valjda je to hteo da kaže Piter. Sledgehammer je jedan od ključeva za njihovo otvaranje.