U pitanju naravno nije rukometna utakmica (na šta asocira rezultat), ne radi se o utakmici uopšte, jeste da je u pitanju sport, ali mnogo više je predmet parapolitike, praistorije i „pravosuđa“.

FK Crvena zvezda je pre desetak dana osvojila 29. titulu šampiona države, svih vrsta Jugoslavije, SiCG i Srbije, a samo par dana nakon toga i 30-u, koju doduše još treba da potvrdi Skupština FSS, ali šta još ista ikad nije potvrdila a da se to od nje nije „tražilo“.

Još prošle godine uprava crveno-belih presavila je tabak i nakon što je prethodno izučila sve „hrestomatije“ zatražila od FSS da joj „prizna“ titulu prvaka Srbije osvojenu 1946, a sad se sve namestilo da bude jubilarno i, što bi rekao direktor Terzić, prigodno da bi se zašila „treća zvezdica“, a svaka simbolizuje deset šampionskih titula. Zanimljivo je da za ovih 70-ak godina to nikom nije palo na pamet, još zanimljivije da je danas to predstavljeno kao nešto najnormalnije, kao ispravljanje „istorijske nepravde“, kao „zadovoljština“.

Rezultat je tako 30:27, verovatno je u tome bila i suština celog vremeplovskog putovanja i istorijskog uspeha da se jedne godine postane dva puta prvak, dve različite države.

Lako je bilo pogoditi, u pitanju je zbrajalica trofeja „večitih rivala“ Zvezde i Partizana jer sva su carstva prolazna pa možda i nebesko, ali su oni sami i njihovo rivalstvo „večni“. S tim da je to rivalstvo dugo dugo unazad bolesno. I to hronično, sa tendencijom daljeg pogoršanja.

Nije ovde tema ni da li za „reviziju“ istorije ima pravnog i faktografskog osnova, niti da li i na ovom polju pobednici (na izborima) pišu istoriju (na peharima). Bivalo je ovde još jednom da je sud retroaktivno, tada Partizanu, dodelio odjednom dve titule, ali je to bilo sa godinom zakašnjenja i to tako što su overeni osvojeni bodovi, nakon što je zaključeno da dokaza o nameštanju u čuvenom „Šajberovom kolu“ nije bilo.

Tek tri decenije kasnije došlo je do onog izjednačenja sa početka teksta, upalili su se tada neki alarmi, a čak ni na dva poena razlike neki su očigledno hteli da uđu u istoriju ispravivši je u svoju korist.

U ovoj zemlji, definitivno, prošlost je podjednako neizvesna kao i budućnost. U ovoj zemlji ali drugog zajedničkog imena, recimo, četnici i partizani nisu bili isto, pa je i tu posle došlo do istorijskog izjednačenja, čitaj: pomirenja. Što ne znači da sledeći put kad neko dovoljno jak i uticajan ponovo „zaviri“ u ćitab ovi prvi neće doći u vođstvo.

Pa makar i ne hteli da zašiju „zvezdicu“.