Aleksandar Latković (Beogradska filharmonija): Verujem da smo sigurno svi svesni toga koliko je ovo važan trenutak za naše društvo

I svi su bili iskreno obradovani posetom Danasa, jer kako su izjavili, tek nekoliko slobodnih medija objektivno prenose njihova saopštenja i razloge za štrajk, dok ih ostali ili ignorišu ili manipulišu činjenicama. A ova obustava rada je epilog višegodišnjeg ignorantskog stava Ministarstva kulture na degradirajuću i ponižavajuću poziciju filharmoničara i ustanove kulture koja je našu zemlju proslavila u svetu.

Podsećanja radi, muzičari kojima aplaudira svetska publika i kritika upozorili su na tešku situaciju u kojoj se nalaze još februara 2024, kada su pred početak koncerta na sceni pročitali apel publici zbog loših uslova u kojima se orkestar nalazi. Tom prilikom zamolili su pubiku da svojim rečima opiše šta za njih znači BF, ta pisma su muzičari predali Ministarstvu kulture, a šef dirigent Gabrijel Felc lično je pisao ministarki.

Pošto u međuvremenu nisu dobili nikakav odgovor, „Beogradska filharmonija – muzička reprezentacija Srbije!“, u dresovima za tu priliku, ponovila je isti apel i mesec dana kasnije, na koncertu na Kolarcu pod dirigentskom palicom Hauarda Grifitsa. Slavni maestro je tada skrenuo pažnju publici i našem Ministarstvu kulture na egzistencijalne probleme naših muzičara:

“Hvala što podržavate ovaj izuzetan orkestar, jedan od najboljih s kojim nastupam. Ali, ovi sjajni muzičari su jedan od najlošije plaćenih orkestara u Evropi – a to nikako ne zaslužuju. Oni zaslužuju mnogo, mnogo više, i vaša država mora da stoji uz njih“, apelovao je Grifits.

Usledile su i druge akcije – tri nedelje za redom filharmoničari su svirali ispred zgrade Ministarstva kulture ne bi li probudili uspavane institucije, tadašnja ministarka Maja Gojković odgovorila je jedino kritikom i „uvređenošću“ zašto su se prvo obratili javnosti a ne njoj“, i nije dala nikakva obećanja da će išta uraditi. A od svih zahteva koje su postavili jedino su dobili – nova koncertna odela!

Stogodišnjicu postojanja BF ovi sjajni orkestarski muzičari kojima se klanja i veliki maestro Zubin Mehta, dočekali su sa najmanjim platama u ovom regionu, i ispod našeg republičkog proseka!

Prema rečima Aleksandra Latkovića, prvog violončeliste Beogradske filharmonije, vrhunskog virtuoza koji je nastupao sa slavnim dirigentima poput Uroša Lajovica, Zubina Mehte, Muhaia Tanga.., a sada je jedan od tri člana Štrajkačkog odbora, ova obustava rada nije „vrhunac“ njihovog protesta. Jer, njihov život u kulturi i kako žive svaki dan, kako bi rekao Njegoš, „borba je neprestana“.

– Sve je suprotno onom stereotipu da su radnici u umetnosti i u kulturi neka grupa ljudi sa razbarušenom glavom među oblacima, koji spavaju do podne, pa onda malo slikaju, vajaju, sviraju, i nešto se bune. Mi smo visoko obrazovana i visoko kvalifikovana radnička klasa, radnici koji proizvode visoko kvalitetne proizvode, vrlo opipljive i vrlo merljive u svakom pogledu, koje isporučujemo javnosti, publici, nastojeći da uzdižemo nivo umetnosti i kulture u našoj zemlji.

Mi smo svi, dakle, i obični porodični ljudi, koji na kraju dana ispunjenog remek- delima umetnosti kojima se bavimo, baratamo i koji su deo našeg života, treba da platimo račune za struju, infostan, i da sastavljamo „kraj s krajem“, objašnjava Latković poziciju i filharmoničara i svih drugih umetnika.

Kako navodi, zahtevi koje su u saopštenju za štrajk postavili Ministarstvu kulture nisu ništa nedostižno, i što „biti ne može“.

– Ono što tražimo je samo da u našim platama „dobacimo“ do republičkog proseka, rezultati koje imamo iza sebe su veliki, Beogradska filharmonija je perjanica svih umetnika u Srbiji koji su orkestarski muzičari, usudiću se da kažem da je pored svih uspešnih kulturnih institucija ona i lokomotiva, i predvodnik čitave srpske kulture koja našu zemlju gura napred. Trudimo se, i uspevamo, da iz svake teške situacije, a to je za nas svaka radna nedelja, svaki izazov, izađemo pozitivni, sa osmehom, i da damo sve od sebe, o čemu svedoči svaka naša rasprodata sezona.

Latković objašnjava i zašto je sada ovaj trenutak bitan, i kako kaže, on je sled događaja, njihova neprestana borba.

– Kako mi svojim uspesima skrećemo pažnju da uvek postoji način da u Srbiji kultura i umetnost budu na visokom nivou, uvek se suočimo i sa činjenicom da smo priznati i prepoznati kao visoko kvalitetna ustanova kulture u inostranstvu. A onda se ljudi na vodećim političkim funkcijama i u Ministarstvu kulture pohvale našim uspesima na društvenim mrežama, i to bude uspeh cele srpske kulture.

Ali, kada se vratimo u zemlju, na krilima tih međunarodnih uspeha kojih nije malo, onda se suočimo i sa tim da Ministarstvo kulture koje je nadležno za nas, govorim i o prethodnom sazivu, upire prstom kao da smo mi neki „strani ubačeni element“, koristeći protiv nas one poznate diskurse iz devedesetih godina. Toga nam je dosta, to ne dozvoljavamo i nećemo da trpimo.

Na svim meridijanima dobili smo i dobijamo izvanredne kritike – od Karnegi hola do Sale „Čajkovski u Moskvi“, od Kine do Omana i Skandinavije… Naša umetnost ne poznaje granice, apsolutno fantastično prolazi svuda, i mi zaista ne znamo koja nam potvrda kvaliteta još treba da bi naše Ministarstvo kulture reagovalo.

Nije nam ni lako, ni ugodno, ni zgdono da uopšte vodimo razgovor o tome zbog čega smo izuzetni, da pišemo apele državi i da štrajkujemo, umesto da sviramo, da se kroz muziku izražavamo i bavimo našom umetnošću. Ili da govorimo, recimo, o unikatnim programima koje svakog petka izvodimo na Kolarcu – ističe Latković.

– Ali, na sve to, na sve te planetarne i strafoferske domete koji su opipljiva činjenica, dolazimo na to da se mi sa svih tih koncerata i proba vratimo u svoju svakodnevicu i smirimo adrenalin svesni uspeha i da možemo još bolje, a onda vidimo neplaćene račune i shvatimo da nam svakog meseca fali dvadesetak hiljada dinara da bismo dobacili do republičkog proseka, odnosno, da bismo živeli normalno, skromno, bez dugova.

Ne govorimo o proseku plata u Beograda koji je viši i koji bi, zapravo, trebalo da imamo, nego o realnosti, o republičkom proseku koji je itekako niži i itekako dostižan. Samo treba da bude malo sluha u Ministarstvu kuture i u ljudima koji vode državu – smatra Latinović.

Na naše pitanje šta očekuju od ovog štrajka i šta će biti njihovi naredni potezi, pošto Ministarstvo kulture do sada očigledno nije imalo sluha, a odavno je već upoznato i sa uspehom BF, i koliko su degradirajuće i ponižavajuće plate filharmoničara koje bi evropske i svetske kuće dočekale raširenih ruku kad bi odlučili da odu odavde, slavni violončelista kaže da neće odustati od borbe.

– U trenucima krize sa represivnom vlašću, veliki David Ojstrah, možda najbolji violinista čitavog 20. veka, sjajan pedagog i izuzetna figura svetske klasične scene, koji je svojim životom i radom zahvatio sovjetsko vreme pre i posle Dugog svetskog, nikada nije prestajao da radi i da se bori. Govorio je da je najvažnije ne izgubiti svoj identitet, i nastaviti sa svojom umetnošću. Mislim da je BF izuzetni primer tog načela – mi smo se i u prošlosti susretali sa teškoćama, živimo kroz njih i kao umetnici svakodnevno moramo nekako da se snalazimo, pa da opet iznesemo naš finalni proizvod, a to je koncert, i da on bude kvalitetan.

Kad izađete na scenu, publika dođe sa očekivanjima i dobrom energijom da čuje nešto lepo, niko vas ne pita da li vas je tog dana zabolela glava od svakodnevnih ezgistencijalnih briga, i mi taj program moramo izneti najbolje što možemo. Sa tim načelom radimo i radićemo. Ali, s druge strane, moramo da se borimo za naš egzistencijalni status svim pravnim sredstvima, i kad izlazimo sa ovakvim zahtevima pred ministarstvo, koliko god bilo teško, mi se obraćamo osnovano i sa debelim argumentima.

Treba podsetiti i da su muzičari BF među prvima podržali studentsku pobunu i počeli da odaju 15-minutnu poštu stradalim ljudima u Novom Sadu, a na pitanje da li veruje da će se ovi protesti završiti pozitivno, promenom sistema u kojem će i kultura dobitimesto koje joj pripada , Latković kaže:

– Podrška studentima nije upitna – ta pobuna je svetlost naše mladosti koja je danas obasjala celo društvo. Čistoća ovoga što studenti rade, kako izlaze u javnost i koliko je sve to kristalno jasno, iskreno, emotivno i čisto, obasjava i celu Evropu. Verujem da smo sigurno svi svesni toga koliko je ovo važan trenutak za naše društvo, i koliko su studentski zahtevi moralno čisti. Iza svega toga stoji želja za pravdom, ali ne upitnom, nego apsolutnom, i po svaku cenu, kao težnja i vapaj za normalnošću.

Ne bih se usudio, ovako kao pojedinac i radnik u kulturi da elaboriram studentske zahteve, mogu samo snažno da stojim iza njih, kao i svaki normalan i moralan građanin naše zemlje koji ima savest – ističe Aleksandar Latković.

Betoven maraton, „Tristan i Izolda“…

Prvi violončelista BF podseća na ogromne domete i uspehe koje su filharmoničari ostvarili i van redovne sezone, a koji kao da ne dopiru do Ministarstva kulture, ili ih ono ne smatra važnim.

– Nama je jako drago što smo našu publiku navikli i razmazili na taj način da su redovni koncerti Filharmonije postali normalnost, nešto što se podrazumeva i jedva čeka, a koji su kulturni događaji. Mi imamo dvadeset pet premijera u sezoni, koje su najavljene godinu dana unapred, da publika ima vremena da kupi kartu, što druge institucije nemaju. To je jedan krvavi rad programskih urednica koje rade svoj deo posla van scene, ogroman logistički posao uklapanja datuma gostujućih umetnika koji nastupaju sa nama, solista, dirigenata, našeg stalnog šefa dirigenta Gabrijela Felca – objašnjava Latković.

A kao uspehe koji obaraju rekorde navodi monumentalni Betoven maraton, i nedavnu Vagnerovu operu „Tristan i Izolda“.

– Betoven maraton je događaj kada smo zajedno sa Filharmonijom iz Dortmunda, u jednom danu, izveli devet Betovenovih simfonija. To se ne dagađa na evropskoj i svetskoj sceni baš svaki dan. Bilo je tu nekih pokušaja i možda sa sličnim dometima, ali sa neuporedivim budžetima i sa neuporedivim uslovima za rad nego što smo ih mi imali.

A pre tri nedelje, trijumfvalni iskorak Filharmonije bio je izvođenje Vagnerove opere „Tristan i Izolda“, što je samo po sebi toliko izvanredno. Jer, ako samo stavite taj naslov na repertoar, već shvatate kakav je to poduhvat. Naš dirigent Gabrijel Felc je uveo novi standard, da bi filharmonijski orkestar kakav smo mi još dobio na fleksibilnosti, kvalitetu, i na jednoj novoj dimenziji – da jednom godišnje izvodimo opere.

Mi smo do sada svirali „Madam Baterflaj“, „Tosku“, „Holanđanina“ i druge. Međutim, kada „napadnete“ tu tešku kategoriju izvođaštva kao što je Vagnerov „Tristan i Izolda“, to je četiri sata muzike, spektakl koji traje pet sati sa dve pauze. Mi smo mislili da je to ogroman zalogaj i za nas i za publiku, a ispostavilo se da smo bili spremni na to, i da je Gabrijel Felc koji je itekako gradio repertoar godinama, sve to uradio vrlo smisleno.

Prema rečima Latkovića, sa „Tristanom i Izoldom“ BF je probila još jedno tržište, još jednu dimenziju u izvođačkoj umetnosti koju do sada nije imala.

– Postoje festivali koji neguju Vagnerove opere, postoje mesta i nema ih mnogo u svetu na kojima se Vagnerove opere izvode u celini, i mi sada ulazimo u tu kategoriju, i na tom tržištu postajemo konkurentni – navodi Latković.

Pored svega toga, filharmoničari svaki slobodan trenutak koriste za obrazovne programe – to su čuveni koncerti za decu razliičitih uzrasta i godina, koncerti za bebe koji su apsolutni hit. Pri tom se svi ti programi, kako objašnjava, nikada ne izvode sa istim naslovima, kompozicije se stalno menjaju i nešto se novo stalno nudi, pa deca koja dolaze u nekom seledećem terminu ne slušaju istu muziku.