Ambrozij Goldvin

Pogledao je u brojčanik ručnog sata, na kojem je bio naslikan petao razjapljenog kljuna, i krepko je kljucnuo glavom.

Bio je zadovoljan: stigao je, ni minut kasnije, ni minut ranije.

Nije zakasnio, čak ni prema „longinesu” koji je bio podešen na petominutno kašnjenje.

Ta mala igranka s kazaljkama i ciferom služila mu je za održavanje radne temperature.

A temperatura je kod njega uvek bila u režimu zagrevanja.

Ambrozij Goldvin nije bio čovek od akcije, ukoliko će u toj akciji proliti koju kap znoja.

Ali je smatrao da mora biti pripravan za različite izazove.

I zato mu je spremnost i duha i tela bila i te kako važna.

Bio je hronično oprezan što je, bez sumnje, iziskivalo određen napor, ali se to nije primećivalo.

Gospodin Goldvin se potrudio da zatomi u sebi obazrivosti koje ga muče: od lica bi tada napravio masku i nije mnogo pričao.

Doduše, bio je on uvek spreman da izgovori nekoliko reči – ako bi se izričito zahtevalo – ali radije bi ćutao, kad god mu se pruži prilika.

U takvom stanju napetosti je stupio i na most broda.

Ambrozij Goldvin nije bio samo napet, već i uzbuđen.

Osećao se kao kompozitor koji čeka izvođenje omiljene melodije, ali mu orkestar ne uliva poverenje da će izvedba biti na visokom nivou.

Njegovo uzbuđenje je bilo prigušeno, kao i oprez koji ga je doveo u pristanište tačno u minut pribeležen na poleđini karte za početak ukrcavanja.

Osvrnuo se bojažljivo oko sebe da osmotri ulaz i lica koja čekaju da neko spusti kanap na prijemnoj palubi i da kroče u recepciju.

Ispred njega su bile dve devojke, vrlo mlade i atraktivnog izgleda, obe u elegantnim kostimima, pripijenim uz njihove figure.

Ambrozij otare nadlanicom graške znoja sa čela i s mukom proguta pljuvačku.

Devojke ispred njega su veselo ćaskale, ali ne toliko glasno da bi on čuo o čemu razgovaraju.

Povukao se korak unazad, jer nije želeo da kratko rastojanje između njih bude pogrešno shvaćeno.

Dok se pomicao unazad, šušanj sa strane ga natera da se okrene.

Jajoglavi čovečuljak u besprekornom odelu natapao je vrat maramicom i pokušavao da se progura.

Desnom šakom, na kojoj je blještao zlatni pečatnjak, čvrsto je stezao štap čiji je rukohvat i kuglu od žada isturio napred poput koplja na viteškom turniru.

Lakovanim cipelama sa starinskim kamašnama je lupkao po ivici metalnih stepenika svaki put kada bi napravio iskorak.

Stepenište je bilo visoko, a njegove noge kratke i sa svakim iskoračajem podizale su se pantalone iznad čarapa, što mu je smetalo.

Čovečuljak je bio gojazan i penjanje na most je od njega tražilo prilično snage i umeća.

Ali on držanjem nije pokazivao da mu je potrebna pomoć ili pauza.

Gospodskim pogledom odmeravao je situaciju i donosio procene o izgledima da obiđe Ambrozija Goldvina, što je bio lakši zadatak, i devojke, što je bilo skoro nemoguće.

Očigledno mu se žurilo.

Mada nije bilo jasno gde mu se žuri, kada ukrcavanje putnika još nije počelo.

Čovečuljak zastade i osmehnu se.

Sitne oči su mu zasijale i poslale poruku ohrabrenja.

„Izvinite”, čovečuljak zamoli Ambrozija, „da li biste bili ljubazni da me propustite? Zasigurno sam već prozvan, a ne bih voleo da na startu ove naše pustolovine odocnim.”

Ambrozij se začudi otkud užurbanom gospodinu pomisao da je prozvan kada je pristup na gornju palubu zatvoren.

Ipak, pomerio se udesno koliko je zaštitna ograda dozvoljavala.

Čovečuljak je imao slobodan prolaz bar za metar ili dva, ali se nije pomerio.

Drugo mu je bilo na umu.

Okrenuo se prema Goldvinu i upitao:

„Vaše cenjeno ime je?…”

Ambrozij Goldvin se na momenat zbuni. Izgubio je odstupnicu i ovo je bila situacija kada je morao da govori.

Prihvatio ju je sa uvežbanim manirom.

„Ja sam Ambrozij Goldvin!”

Autor je romansijer čiji je roman „Ukleti brod“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.