Beogradom se upravlja ekstremno prelično 1foto promo

Posle sto osamnaest godina čekanja, Muzej grada Beograda, kako je na konferenciji u Belom dvoru najavio zamenik gradonačelnika Goran Vesić, dobiće svoj prostor u zgradi u Resavskoj ulici 40b, biće prvi moderan muzej u našoj prestonici, na skoro 18 hiljada kvadrata, i predstavljaće četvrtinu Luvra.

Novac za ovu investiciju, oko 25 miliona evra, izdvojiće se iz gradske kase, i to njegovom ličnom odlukom, jer je upravo on, kako je istakao, shvatio da je važno da Beograd ima svoj muzej.

I kako to najčešće biva poslednjih desetak godina Vesićevog gospodarstva u prestonici, ovu vest o Muzeju, kao i gotovo sve druge, njegovim ličnim naporima i poduhvatima SNS, mogu da „progutaju“ laici i neupućeni u pravu istinu, iako bi, naravno, sve građane obradovalo da Muzej grada Beograda konačno dobije svoj „smeštaj“.

Jer, ta priča o prostoru u Resavskoj 40b, i čitav projekat kojim se Vesić sada „okitio“, počeli su i realizovani su mnogo pre njegove i SNS „vizije“ o značaju ovog muzeja. A da bi naša javnost mogla da sazna pravu istinu o tome, treba ući u mali vremeplov.

Pokušaji da se konačno nađe prostor za centralnu zgradu Muzeja grada krenuli su još 2002. godine, u vreme kada je gradom upravljala Demokratska stranka, i kada se ukazala prilika da se jedan broj vojnih objekata oslobodi i ustupi za potrebe ustanova kulture.

To je bio i najteži zadatak, zbog vrlo komplikovanog administrativnog procesa koji je trajao četiri godine.

Konačno, 2006, tadašnji Ministar odbrane Prvoslav Davinić, gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović i direktor Republičke Direkcije za imovinu, potpisali su ugovor kojim se zgrada biše Vojne akademije u ulici Resavska 40b prenosi na Grad Beograd, a za potrebe smeštaja Muzeja grada Beograda.

Bio je to svečan trenutak, Muzej je započeo pripreme za izradu nove stalne postavke u Resavskoj 40b, ali su nastali problemi zbog Vojne štamparije koja je još uvek smeštena u podrumima ovog zdanja, i do danas odbija da se iseli.

Ispostavilo se i da deo parcele na kojoj se nalazi dvorište zgrade nije celovito upisano u katastar (neki visoki zvaničnici Ministarstva odbrane upozoravali su da je bezbednosni problem što se naspram dvorišne strane nalazi zgrada Generalštaba), i zbog tih nesuglasica unutar ministarstva, zakomplikovan je proces preuzimanja zgrade.

Ali, nije se odustajalo od ovog projekta, i 2008. potpisan je ugovor kojim Grad Beograd prenosi pravo korišćenja zgrade u Resavskoj 40b na Muzej Grada Beograda. Jedini problem imovinsko-pravnih odnosa koji je ostao ticao se tog dela parcele koja je obuhvatala deo dvorišta ovog zdanja.

Beogradom se upravlja ekstremno prelično 2
Foto: Promo

Kako za Danas ističe Danica Jovović Prodanović, tadašnja direktorka Muzeja grada, uprkos birokratskim problemima, prostor u Resavskoj 40b koji je bio potpuno devastiran posle bombardovanja, očišćen je, uređen, zastakljen, i 2010. je započela njegova upotreba.

– Prvo smo krenuli sa Oktobarskim salonom, ogroman broj posetilaca je prvi put imao priliku da se susretne sa ovim velelepnim zdanjem i njegovim potencijalima, onda i sa Nedeljom arhitekture, a jedan deo prostora služio je i za depoe dok se renovirao Narodni muzej. Trenutno je u njemu Oktobarski salon koji traje do 22. avgusta, ono što je najvažnije jeste činjenica da se od 2010, do danas, u tom prostoru održavaju brojne reprezentativne izložbe, između ostalog, predstavljaju se i konkursi za rekonstrukciju prostora za muzej.

Sva ta dešavanja, prema rečima Prodanović, vrlo su uslovljena programima Muzeja grada, Kulturnog centra Beograda i drugih kulturnih instutucija i organizacija, kao i raznih nezavisnih inicijativa.

– Taj prostor je, u tom stanju kakvom je, već jedanaest godina vrlo živ i reprezentativan, upravo zahvaljujući ovim programima. Dakle, nije bio uništen, zapušten, pa sada dolazi „dobra vila“ u obliku Vesića, koja sve sređuje. Mnogi ljudi su se angažovali oko prostora Muzeja grada u Resavskoj 40b mnogo pre njega, taj proces je započeo pre devetnaest godina, u institucijama, Ministarstvu kulture, i on nije bio mrtav kako se sada prikazuje, samo su adminstrativni poslovi sa vojskom bili komplikovani. Te rečenice koje Vesić „ispaljuje“, da sve dobre stvari u našem gradu i u našem društvu počinju od njega i od ove vlasti, nisu istinite. Javnost treba da zna da je neko pre njega već nešto veoma važno uradio, da ništa nije krenulo od nule, i moram da kažem da mene kao građanku duboko uznemirava to konstantno lažiranje istine, i poništavanje svega vrednog, a toga je mnogo bilo, što je neko pre deset godina već uradio – ističe Prodanović.

Beogradom se upravlja ekstremno prelično 3
Foto: Promo

Bojan Kovačević, koji je bio direktor Muzeja grada od 2003, glavni urednik monografije o sto godina muzeja, i autor elaborata o reinstaliranju Muzeja u Resavskoj ulici, najavu Gorana Vesića da je on lično odlučio da se novac iz gradske kase uloži u ovaj projekat, komentariše za Danas:

– Najpre da razjasnimo da se Muzej grada Beograda, kao i mnoge institucije u Evropi, smatra osnovanim 1903. godine, a ne da bukvalno postoji od tada. Drugo, oni koji danas vode Beograd, skoro dekadu, trebalo bi da vode računa šta su sve strateški i nepopravljivo loše učinili Beogradu za to vreme. Ne bih se iznenadio da se u stalnoj postavci za tih nekoliko godina pojave i segmenti o vizionarskoj gradnji Beograda na vodi, recimo. A o nečijem ličnom zalaganju da se iz gradskog budžeta izdvoje ozbiljne pare, na mestu zamenika gradonačelnika, to ne bih nikad spominjao. Jer, inače se Beogradom upravlja ekstremno prelično.

Kako ističe Kovačević, njega ne iznenađuje „zaboravnost“ ove vlasti.

– To je stvar naše generalne nekulture, da ne kažem endemske lažljivosti sa ovih prostora. No, borba za Muzej grada jeste bila veoma naporna, sa tim se najviše „rvala“ Gorica Mojović, a Vojsci je sve dogovoreno nadoknađeno više nego korektno. Iz ličnog ugla, sećam se kako sam na molu u Rosama leta 2005, zapravo neumesno, gnjavio gospodina Mileta Tomića, tadašnjeg direktora republičke Direkcija za imovinu, dok je provodio odmor sa unukom, a slučajno smo se sreli tamo. On je 2006. bio, sa Nenadom Bogdanovićem i generalom Stankovićem, potpisnik trojnog ugovora o razmeni zgrada i o ulaganjima. Posle potpisivanja ugovora kojim je, u osnovi, rešeno dobijanje povelike zgrade za Muzej grada Beograda, insistirao sam i na rekonstrukciji institucije ali to, naprosto, nije išlo lako, skoro uopšte.

Na naše pitanje da li je Vesićeva najava o podizanju „četvrtine Luvra“, najvećeg srpskog muzeja na oko 18 hiljada kvadrata, još jedna megalomanska ambicije ove vlasti, poput spomenika Stefanu Nemanji i raznih drugih drastičnih primera, ili samo novi marketing, Kovačević kaže da uopšte ne treba sumnjati u reklamerstvo.

– Em inače živimo u takvom dobu, em su kod nas takvi nastupi svakodnevni. Problem je što se u tome toliko preteruje, da se čovek upita o granicama neznanja. Poređenje sa Luvrom, makar kroz četvrtinu površine, je takva glupost da ne mogu da verujem šta sam čuo, pročitao. Muzej istorije grada Pariza, Karnavale (Carnavalet), možda je bolji za poređenje. I jedan i drugi sam imao priliku da insajderski, oficijelno obilazim, i to je pitanje tipova muzeja i značaja njihovih kolekcija, pre svega. Firenca uopšte nema gradski muzej, a ima svega kao niko drugi – smatra Kovačević.

A na pitanje šta je najvažnije da naša javnost zna kada je u pitanju zgrada u Resavskoj, on ističe da se nada da je taj projekat bitno uznapredovao od 2016, jer su tada dati inputi bili ozbiljno nedostatni.

– Predprostor, dubina trotoara, čitljivost i dimenzija ulaza, odnos prema dvorišnoj fasadi Lekove Nove vojne akademije (blok nekada nije bio zatvoren na Nemanjinoj), da ne govorim o logou muzeja koji je, kao veoma augmentiran, bio nakačen na ugao. I živo me zanima ko su programski i arhitektonski recenzenti konačnih projekata. U glavnoj postavci – tzv. stalne su prevaziđene kao vremenski „zakucan“ horizont – moralo bi da bude mesta i za evet-efendije, ne samo turskog perioda – smatra Kovačević.

Gorica Mojović, koja je u Gradskoj vladi bila zadužena za kulturu od 2001. do 2008, i ostala upamćena kao neko ko je najviše učinio za kulturu Beograda, kaže da se nada da priča o muzeju nije još samo jedno „istorijsko obećanje“ Gorana Vesića, i da će zaista početi radovi na rekonstrukciji zgrade u Resavskoj 40b.

– On i drugi gradski čelnici su već najavljivali ovaj poduhvat, Vesić je 2014. na otvaranju rekonstruisanog pozorišta „Duško Radović“ govorio i o radovima na Muzeju grada, a kada je 2016. okončan konkurs za idejno rešenje, po rečima tadašnjeg gradskog arhitekte, čitav posao je trebalo da bude ubrzan. To „ubrzanje“ traje već pet godina. Ali, bliže se novi izbori, pa treba dodati na „ubrzanju“, tj. obećanju. Vesić, kao i njegov vrhovni gazda Aleksandar Vučić, ne propušta priliku da optuži prethodnu vlast koja „ništa nije uradila“. Navodno, od 2006. kad je „dobijena“ zgrada u Resavskoj 40b, ništa se nije radilo, sve od SNS vlasti počinje. I to više nije manir, to je manija! – kaže Mojović, otvarajući i pitanje kako verovati Vesiću, piscu knjiga o istorijskim i drugim znamenitostima Beograda, ako ne zna da je potraga za zgradom Muzeja trajala više od sto godina.

– Mnoge vlasti su tokom decenija donosile razne odluke o smeštaju Muzeja, i nijedna nije realizovana. Pokušavali su to i gradonačelnici Bogdan Bogdanović, Aleksandar Bakočević i drugi. Uspelo je nama iz ekipe gradonačelnika Nenada Bogdanovića – posle pet godina mukotrpnih pregovora sa Ministarstvom odbrane, tokom kojih su se promenila tri ministra Vojske, stalno smo kretali iz početka. Čak i kad je 2006. potpisan ugovor, nastavilo se sa problemima, jer je direktor Vojne štamparije odbijao da je iseli. A kako i inače često biva kod nas, katastarske knjige nisu bile verodostojne, neke parcele na kojima je zgrada nisu bile dobro upisane, i to je uvek Gordijev čvor koji je godinama raspetljavan. Dakle, uprkos svim problemima i Vesićevim tvrdnjama, „bivša vlast“ je ipak radila.

Mojović navodi da je 2007. započela izrada „Projekta postojećeg stanja“ u zgradi u Resavskoj 40b, Grad Beograd je formirao stručnu komisiju koja je uradila obiman i zahtevan posao, on je okončan 2008, i te godine je Grad Beograd preneo pravo korišćenja ove zgrade na na Muzej grada. To je omogućilo Muzeju da radi na projektu stalne muzejske postavke.

– Bez projekta muzejske postavke nema ni arhitektonskog projekta, i posle prenošenja prava korišćenja, Muzej grada je počeo da koristi taj prostor za različite izložbene postavke. Ispunjavajući svoje obaveze prema Ministarstvu odbrane, Grad Beograd je investirao u rekonstukciju zgrade starog Generalštaba u Ulici Kneza Miloša 33, koja ima jednu od najlepših svečanih sala u Beogradu. Lično sam bila veoma angažovana na ovim poslovima, napravila sam detaljan plan poslova na rekonstrukciji Muzeja, sa rokovima, nosiocima poslova, dinamikom, procenama vrednosti radova. Plan sam predala tadašnjem gradonačelniku Draganu Đilasu, i izrazila volju da se volonterski angažujem kao koordinator tih poslova, što sam inače radila i prilikom drugih rekonstrukcija, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Pozorišta na Terazijama, i bila sam vrlo posvećena da se i ovaj posao okonča. Ali, koalicioni partneri, SPS-PUPS-DSS, verovatno nisu dali saglasnost, imali su primedbe da je u prethodnom periodu „previše ulagano u kulturu“, a ja sam, valjda, bila jedan od glavnih „krivaca“. Ti isti koalicioni partneri, sada kao SNS, danas ne smeju ni da pitaju Vesića kako može da izjavi da je on sam odlučio da Grad plati dvadeset pet miliona evra za rekonstukciju Muzeja – navodi Gorica Mojović.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Beogradom se upravlja ekstremno prelično”

  1. Kapa dole novinarki. Tebalo je odoleti podsmehu Vesićevom neznanju i ozbiljno uraditi temu. Svaka čast.

  2. Daleko od toga da sam „protivnik“ muzeja i kulture uopšte, ali se pitam jedno: da li ćemo u institucije kulture odlaziti kroz (bukvalno) maglu od dima koji se širi gradom usled požara na deponiji u Vinči? Ili možda ulicama od kojih je svaka druga raskopana usled pucanja prastarih vodovodnih cevi?
    Za te, i pare koje su „sjurili“ u razne fontane i spomenike, mogli su trajno da reše problem beogradske deponije u Vinči i dobar deo infrastrukture u gradu.
    Vesić&C.O. su u svojoj alavosti za „kombinacijama“ totalno promašili prioritete.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.